Неколико дана након овог бруталног истребљења људи, у селу су се појавили пси који су извлачили делове ногу и руку са лешева“, ово је такође њено сведочење. У оквиру пројекта Не застарева РИА Новости први пут објављује документе које је кримска управа Федералне службе безбедности обелоданила о злочинима нациста.
Руска љубавница нацистичког потпуковника
Сада нису познати само детаљи злочина нациста, већ и имена издајника, оних који су сарађивали са хитлеровцима на Криму. Вођа ајнзацгрупе, Паул Цап, лично је крив за убиство 13 444 људи, укључујући и хиљаду Кримљана. Суд у Минхену га је 1970. године осудио на доживотни затвор. Пуштен је на слободу 1986. године и живео до 1999. Сада се испоставило да је имао руску љубавницу.
Нашао ју је у Вoрoшиловску (садашњи Ставропољ), када је руководио тамошњим кажњавањем. Из сведочења оптуженог преводиоца која је радила у Гестапу у Симферпољу и Мајкопу: „У августу 1942. године напустио је Крим и отпутовао у Ворошиловск, где је у то време био главни штаб полиције СС, где је повео са собом љубавницу Иванову са породицом (мајка и сестра) и довео их у Симферпољ. У септембру или октобру 1943. године, заједно са љубавницом Ивановом и њеном породицом је отпутовао у Берлин.“
Ово саслушање је спровео мајор државне безбедности Крјучков 21. маја 1945. године. Тада су совјетски истражитељи већ пронашли много доказа о злочинима хитлероваца, али су и сазнали њихова имена. Али о томе како је Иванова, љубавница џелата Цапа, живела у Белину, не зна се ни дан-данас.
Јарци, бунари и камиони-убице
Противтенковски јарци по читавом Криму су постали масовне гробнице за хиљаде мирних совјетских грађана и ратних заробљеника. Ово је дело руку Цапа. Из обелодаљених сведочења о њему: „Узраст 36-38 година, висок, мршав, смеђокос, мало лице, мали нос. Стигао је на Крим 1941. године. Руководио је свим казненим операцијама за истребљење совјетских грађана у Севастопољу, Јалти и околини. Лично је одобравао смртне казне за ухапшене совјетске грађане. Приликом разматрања истражног материјала о оптуженом, према којима су истражитељи предлагали затворске казне или логор, он је врло често одређивао смртне казне.“
Багеровски јарак, који се спомиње и у документима Нирнберга, постао је један од симбола зверства нациста на Криму, где је убијено више од седам хиљада људи. Међу обелодањеним документима о Багеровском јарку су сведочења Анастасије Олејникове, рођене 1908. године. У августу или јулу 1942. године она је видела како су у селу Багерово стрељали људе, које су довели до јарака на пет аутомобила. Тек касније, неколико дана пре ослобођења Крима 1944. године, нацисти су убили Анастасијиног мужа и малог сина: „Све су нас затворили у логору на железничкој станици. Из разговора заробљеника знам да су немачки казнени органи стрељали много совјетских грађана управо на територији овог логора. Мој муж и син су 18. фебруара 1944. године извучени из ћелија и одвезени ван села. Негде тамо су их и стрељали. Током ископавања на местима стрељања сам препознала лешеве. Укупно је током тог периода стрељано око 600-700 совјетских грађана међу којима су били старци и деца.“
Породица Олејников је доспела у логор заједно са другим Кримљанима који су се скривали од окупатора у багеровским каменоломима. Тамо су тровали људе гасом и бацили на њих запаљива бурад: „Да нико не би напустио каменоломе, Немци су створили појачану заштиту. Совјетски грађани су били у каменоломима и морали су гладовати и бити без воде. До почетка 1944. године, многли су лежали и нису више могли да се крећу. Учесници казненог одреда су 10. фебруара 1944. године успели да продру у каменоломе и ухапсе све људе који су били тамо, укључујући и мене и моју породицу“.
Нацисти су на Криму такође користили и душегупке — камионе-убице. У обелодањеним материјалима постоји сведочење тада 14-годишње Полине Максимове, која је у то време била сведок убијања деце и одраслих у дворишту психијатријске болнице у селу Александровка у рано пролеће 1942. године: „отворила су се врата на задњем делу возила и видела сам унутра једног мушкарца, једну жену са распуштеном косом и са њом двоје деце узраста од пет до шест година, који су стојали прислоњени уз мајчине ноге.
Затим је камион отишао у рикверц до капије која води у двориште колоније за психички оболеле људе. До тада су ментално болесни људи били постројени у неколико редова у дворишту. Са страна, између капије и камиона, стајали су немачки војници наоружани митраљезима. Након што се камион скроз приближио капији, са улице где сам стајала нису се могли видети оболели, али су се чули кораци у камиону и врисци оболелих. Схватила сам да оболеле гурају у камион. Након двадесет-тридесет минута камион са затвореним задњим вратима се удаљио од капије и зауставио на двадесет-тридесет метара од ње. Мотор камиона је радио. Из задњег дела камиона чули су се врисци, стењање, завијање, као и ударање по вратима. Око камиона су били немачки војници. Затим су плач, завијање и јецање почели постепено да се смањују, а један војник немачке војске је ушао у кабину камиона и кренуо у правцу града Карасубазар (садашњи Белогорск). После тога, људи су причали да је камион у који су укрцани ппацијенти, специјално опремљен за гушење људи, а и ја сам сама схватила да је тако.“
Још једно сведочење је дала Љубов Фешченко у фербурару 1944. године. Близу њене куће, Немци су у шупи држали пет жена из Јалте. Под пратњом су их возили да раде у Никитској ботаничкој башти, а затим су их стрељали и бацали у бунар. То је Љуби испричала локална становница Ана Познјак. Девојчица није поверовала и заједно са 11-годишњим братом је решила да провери: „На зидовима једног бунара су се могли видети угрушци крви. Бунари су били пет метара удаљени један од другог. Дно бунара са траговима крви је било посуто земљом.“
Два месеца касније, 10. априла 1944. године, шест дана пре ослобађања Јалте, кроз Љубино село су прошла три покривена аутомобила са ухапшеним људима. „Након тога су почели да стрељају људе у близини једног од поменутих бунара дубине 40 метара. Чула сам рафалну паљбу. Следећег јутра сам отишла на место где су их стрељали. У близини бунара је било много крви, разбацаних ствари, ципеле, капе, делови одеће. Читав бунар је до врха био напуњен лешевима“, саопштила је она.
Имена убица Кримљана
Исти преводилац из семферпољског гестапоа говори о онима који су планирали злочине на Криму, руководили их и лично у њима учествовали. Она користи обичне речи као што су „посао“, „сарадници“, „функције“, „особље“.
Са уласком немачких трупа у Симферопољ, појавили су се гестаповци под командом главног официра Хенриха Винса. Према речма преводиоца, првих дана су се бавили „избором и опремом просторија и техничког особља за Зондеркоманду бр. 11-б и штаб СД (Безбедносна служба СС-а).“ Затим је стигло особље штаба СД. Вин је предао руковођење шефу СД Брауну, а сам се придружио Зондеркоманди бр. 11-б. Браун и његови заменици су слали из Симферпоља нацисте да кажњавају по свим околним местима. У Севастопољу, на Јалти, Феодосији, Керчу, Џанкоју, и Бахчисарају је радила Зондеркоманда бр. 11-б на челу са поменутим Цапом.
У протоколу саслушавања се спомиње још један преводилац, који је радио за СД — Татјана Маченбајева. Њу истраживачи процењују различито. Историчар Всеволд Абрамв у књизи „Керченска катастрофа 1942.“ наводи сведочења партизана и становника Симферопоља о томе како им је она помагала иако је радила за Немце. Након што је побегла са Немцима из ослобођеног Крима и била већ код савезника у ослобођеној Аустрији, дошла је у совјетску команду у Бечу и изјавила да жели да се врати у СССР. Совјетски суд је осудио на 20 година логора. Абрамов описује њену послератну судбину: „Међутим, совјетски органи безбедности су разумели са ким имају посла и Татјана је имала сасвим пристојне услове у затвору. Радила је у Казахстану у радном логору који се бавио производњом пољоприведних производа. Стално је била на судским процесима где је била најважнији сведок и извор информација. Њена казна је 1946. године смањена на десет година, а 1953. године је помилована и пуштена на слободу.“
Плач џелата
У документима о окупацији Крима постоји још једна прича Љубе Фешченко: „Сећам се како је убрзо након једног стрељања увече немачки официр провалио у нашу кућу у заштитној униформи без капе, нисам приметила ознаке на његовој униформи. Целокупан његов изглед показивао је да није психички нормалан. Гестовима је показивао на крваве трагове на својој униформи и покушавао на лошем руском језику да објасни да је он био задужен за стрељање деце и стараца. Све то је било пропраћено његовим хистеричним плачем. Касније су овог официра задржали Немци.“
Свет 2020. године обележава 75. годишњицу победе над фашизмом и капитулације нацистичке Немачке.
У оквиру пројекта „75 година од Велике победе“, Спутњик вам представља ексклузивне материјале о Другом светском и Великом отаџбинском рату. Сазнајте све о највећим биткама и херојима Другог светског рата, читајте сведочења преживелих, коментаре стручњака, погледајте документе које је декласификовало руско Министарство одбране, архивске фотографије и видео-снимке.
Прочитајте још:
