Само у Европској унији очекују затварање 60 милиона радних места, пошто је пандемија ковида 19 обуставила рад у великом броју компанија и питање је како ће и када свет изаћи из ове кризе. По проценама стручњака, из рецесије би могао да изађе тек на крају идуће године.
Пандемија је већ изнудила неке промене у функционисању компанија, па и у односу према раду и код нас и у свету. Спасавајући бизнис, послодавци су, где год је то било могуће, сачували радна места тако што су запослени радили од куће. По оцени стручњака, тај тренд који је већ био видан и раније и сада додатно оснажен, биће настављен и када здравствена криза са корона вирусом прође.
У условима ионако никада већих неједнакости у свету, у коме један одсто становништва располаже истим богатством као и 99 одсто осталих, питање је чему после пандемије може да се нада радништво и они који живе из месеца у месец само од онога што зараде.
Вирус убија радна места, а угрожена и радна права
„После угрожених радних места, као последица вируса корона биће угрожена и радна права. Страх од губитка посла дисциплинује људе и доводи у питање остваривање радних права“ каже за Спутњик председник Удруженог гранског синдиката „Независност“ Зоран Стојиљковић.
По оцени економиста, у кризним временима прво дође до задуживања због ублажавања кризе, потом до подизања пореза, а онда и до суспендовања радног права и социјалних давања.
Стојиљковић каже да сет предузетих мера за ублажавања последица пандемије на привреду и становништво који се примењује широм света, показује да је та прва антикризна реакција, која је код нас фокусирана на прва три месеца, начелно издашна. Он сматра да је то, ипак, недовољно селективно, недовољно конкретно и усмерено на краткорочне ефекте.
„Бојим се да је питање, ако ова криза потраје доста дуго, шта ће бити након та три месеца и у којој мери ћемо успети да заштитимо радна места и права запослених и одржимо како-тако економију да не тоне у дубљу кризу“, упозорава он.
Чека нас велика борба
Уколико не буде дијалога и договора, а по његовој оцени, до сада та воља за равноправним социјалним дијалогом није показана, чекају нас велики изазови да се изборимо за равноправну позицију запослених и синдиката.
Стојиљковић каже да је потпуно извесно да ће се запослени суочити са умањивањем радних права:
„Зато што ћемо уместо нормалне ситуације и захтева за достојанственим радом и зарадама од којих се пристојно може живети, доћи у ситуацију да ће доминантна лозинка постати — ма пусти партиципацију, дијалог и синдикате, важно је да очуваш какав-такав посао и да будеш задовољан што имаш какву-такву плату. Страх од губитка посла се поново свуда развија, па и код нас, то веома дисциплинује људе и доводи у питање остваривање радних права.“
На питање шта ту синдикати могу да ураде, саговорник Спутњика истиче да у овој ситуацији, за сада, може да упозорава, да предлаже. Он се нада да ће се ствари нормализовати чим прође ванредно стање и да ће се и код нас, у региону и у свету ићи ка новој развојној и економској политици, где би уместо садашње логике штедње и повећања неједнакости водила ка развојној улози државе, у којој оно што је сада изнуђено кризом, треба да постане стални оквир економских и социјалних политика. А то, како каже, подразумева значајније осигурање у случају незапослености.
Социјална права и минимум прихода за све, приоритет у задржавању реалних радних послова, сматра он, треба да буде трајна политика, а не само кризно реаговање.
Приватизација није чаробни штапић
Он подсећа да је синдикат „Независност“ предложио договор о изласку из кризе и одрживом развоју, који би укључио не само ова три месеца, него три плус три месеца за антикризне мере, а за посебно погођене секторе, попут туризма, услуга, саобраћаја, до краја године, а онда да се договоре нови приоритети и потребе јавног инвестирања од стране државе.
„Криза је већ показала да су државне инвестиције неопходне, да је одржавање руинираног јавног сектора неопходност, јер нас је тај јавни сектор — здравство, комуналне службе, услуге, извукао како-тако из ове кризе. Видело се да приватизација није чаробни штапић. И истовремено то треба да обухвати ново радно законодавство, пре свега нови закон о раду, који је планиран за следећу годину“, напомиње Стојиљковић.
Он зато сматра да у наредних годину и по дана треба да дођемо до новог модела друштвеног организовања и економског и социјалног развоја.
Несумњиво је, додаје, да ће ствари морати да се мењају и у ЕУ, у којој би, према консултантској кући „Мекинси“, према оптимистичнијем сценарију незапосленост била враћена на стање пре пандемије у последњем кварталу 2021, а у најгорем случају тек у 2024. години.
Одлучујући тест за синдикате
„Политика се води по диктату интереса и моћника. У оној мери у којој магнати могу да купе и медије и јавност и да држе на узди политичаре, толико ће то бити моћнија сила од велике већине запослених. Људи су, према истраживањима, против ових енормних, неодрживих неједнакости, против свеопште приватизације, која по логици профита поклања и оне зоне које су зоне јавног интереса и мислим да ће се поларизација развити имајући у виду и да ће ова криза показати и да националне државе морају, чак и у оквиру интеграција, да воде нешто аутономнију сопствену политику“, оценио је Стојиљковић.
Показало се, додаје он, да ако немате кључне сопствене ресурсе и могућности да водите аутономну економску и социјалну политику, да сте само привезак и жртва моћних.
Зато он сматра да се из ове кризе не сме изаћи тако што ће велика већина бити још сиромашнија, а мањина економске и политичке елите бити још богатија и утицајнија. Мислим да је за синдикате ово одлучујући тест где неће бити поправног испита, оценио је саговорник Спутњика.
