Јаков Студењиков родио се 15. марта 1910. године у селу Мохово (сада – Орловска област). Након завршетка школовања, радио је као тракториста, а 1941. године отишао је на фронт.
У јулу 1943. године водила се жестока битка у правцу Орлов-Курск. Након неуспеха које су претрпела крила њихове 13. армије, Немци су огромне снаге усмерили на заузимање станице Понири. Она је имала важан положај, будући да је представљала штитила железничку везу између Орјола и Курска.
Крвава битка за Понири
Станца је била добро припремљена за одбрану. Била је окружена контролисаним и неконтролисаним минским пољима, а у земљу су били заривени тенкови, пошто су црвеноармејци имали довољно противтенковске артиљерије. Али, против њих се борило 170 немачких тенкова и самоходних топова, укључујући 40 тешких „Тигрова”, као и пешадију 86. и 292. дивизије.
Борбе су биле жестоке. Немци су шестог јула заузели Понири-1 и напредовали према југу, ка другој линији одбране, али сва три покушаја пробоја до станице су одбијена. Седмог јула, Немци већ нису могли да се боре на великом фронту и све своје снаге усмерили су на одбрамбени чвор станице. У нападу је учествовало око 40 тенкова „Тигар”.
Густа артиљеријска ватра и "безочно минирање" пет пута су приморали Немце да се повуку на свој првобитни положај. У 10 сати ујутру, два батаљона немачке пешадије са средњим тенковима и јуришним топовима ипак су успели да се пробију на северозападну периферију Понира.
Али, активирани резервисти командира 307. дивизије, уништили су групу која се пробила и повратили су положај. Након тога, уследило је много напада, од којих је сваки био одбијен.
Један против сто
Колику су цену због тога платили совјетски војници, може се закључити из образложења највеће државне награде, додељене Студењикову.
У њему пише:
„Приликом жестоких и непрекидних напада немачке пешадије, подржаних тенковима типа ‘Тигар’, страдали су сви око друга Студењикова... Оставши сам поред митраљеза, рањен, наставио је да пуца на непријатеља. Вишеструки покушаји Немаца да га опколе и живог заробе остали су безуспешни. Друг Студењиков се, не напуштајући свој положај, током два дана самопожртвовано борио против непријатеља. Крварећи на смрт, одбио је више десетина немачких напада. Ликвидирао је више од 300 нацистичких војника и официра”.
За време контранапада совјетских војних јединица, до онесвешћеног Студењикова стигли су црвеноармејци. За испољено јунаштво у бици за Понире, додељено му је звање „Хероја Совјетског Савеза”.
Након рата
Црвеноармејац је у болници провео годину дана, након чега се поново вратио на фронт. Лекари су били спремни да демобилишу војника, али он је захтевао да га врате на фронт, изјавивши да неће напустити војску, пре него се зачује победнички узвик. Одржао је обећање.
Упркос најтежим повредама, Студењиков је након рата дуго поживео. Населио се у граду Макејевка у Украјинском делу ССР, оженио, радио у колхозу, органима унутрашњих послова. Умро је осмог јануара 1987. године.
Јаков Студењиков је 2020. године овековечен је у мултимедијалној галерији Министарства одбране Русије „Пут сећања”.
Подсетимо, свет 2020. године обележава 75. годишњицу победе над фашизмом и капитулације нацистичке Немачке.
У оквиру пројекта „75 година од Велике победе“, Спутњик вам представља ексклузивне материјале о Другом светском и Великом отаџбинском рату. Сазнајте све о највећим биткама и херојима Другог светског рата, читајте сведочења преживелих, коментаре стручњака, погледајте документе које је декласификовало руско Министарство одбране, архивске фотографије и видео-снимке.
Прочитајте још:
► Интерактивна инфографика: Градови рата — Стаљинград
► Прохоровка — највеће достигнуће рада совјетских обавештајаца познатих као „Кембричка петорка“
► Како су совјетски обавештајци освојили архив немачког Абвера
► О овоме се не говори: Са чиме се Црвена армија суочила приликом напада на Берлин
