Према званичним подацима, током ванредног стања, у породичном насиљу је убијена једна жена, што је за пет пута мање у односу на исти период прошле године, а број пријава опао је за скоро 50 одсто.
Иако бројке указују на то да породичног насиља има мање, они који жртвама насиља помажу тврде да то није случај, већ да оне страхују да пријаве насилнике током ванредног стања. То потркепљује чињеница да се број позива упућен ка СОС и телефонима невладиних организција повећао за три до пет пута.
Насиље у карантину и страх од одмазде насилника
Вања Мацановић из Аутономног женског центра пренела нам је своја искуства из разговора са женама – оне се углавном не усуђују да пријаве насиље јер се плаше благог или неадекватног одговора институција, који би могао да изазове жустру реакцију насилника током полицијског часа. Због тога се најчешће повлаче и смирују ситуацију.
„Највећи проблем за жене, када се дешава убиство, је моменат када оне саопште одлуку да хоће да се разведу или да напусте насилника или то ураде. Ово је била ситуација у којој жене, тако нешто, у принципу, нису изговарале, тако да је физичко насиље остало на нивоу који није прелазио у тешко повређивање или онај са смртим исходом“, објаснила је Мацановићка за Спутњик.
Наша саговорница је напоменула да су током ванредног стања имали три пута више позива него иначе, путем којих су жене пријављивале различите врсте насиља.
У почетку је било највише пријава за психолошко, а потом и економско насиље, које су упућивале жене које не живе са насилницима. Како је време одмицало, почеле су да се јављају и жене које са насилницима живе и трпе и физичко насиље.
Проблеми са преузимањем деце и алиментацијом
Психолошко насиље огледало се у вређању и, најчешће, проблемима везаним за уступање и преузимање деце од другог родитеља током полицијског часа.
„Ако је други родитељ насилан, жене су се плашиле и да тај родитељ не задржи дете дуже од онога што је прописано у пресуди, што се, нажалост, десило у неким случајевима. Углавном се психолошко насиље своди на вређање и омаловажавање, а ту је и контрола. Постоје жене које живе с насилницима који им наређују да не напуштају одређену собу или да се понашају на одређени начин. Уколико то прекрше, оне знају да ће тежа санкција бити физичко насиље“, рекла нам је Мацановићка и додала да насилници децу обично задржавају дуже да би наудили женама.
Она је додала да је економско насиље углавном подразумевало то да очеви нису давали алиментацију, што је проблем и иначе, а поготово за време ванредног стања.
Контрадикторне информације надлежних
„Жене нису могле да добију Центре за социјални рад како би дошле до неких инфомација. Ако би ипак то успеле, те информације би биле контрадикторне у односу на оне које би добиле у полицији, нарочито када је у питању било виђање деце. Онда су се обраћале нама“, напоменула је саговорница Спутњика.
Узевши у обзир да је ванредно стање почело половином марта, Мацановићку забрињава податак да током тог месеца шест Група за координацију није имало ниједан састанак, а да је пет имало само по један.
„Остале групе су радиле. Неке су имале значајан број састанака. То показује разлику у поступању и какву ће услугу добити жртве. Нажалост, у Србији зависи од тога на којој општини живите или ком тужилаштву припадате“, истакла је Мацановићка.
Како најефикасније пријавити насиље
Када нема актуелног насиља, Мацановићка саветује да жртве прво позову СОС телефон женске организације, како би се направио план поступања, јер организације могу да их директно повежу са инспекторима који су задужени за насиље у породици.
„Како се ове мере ублажавају, тако насилници који су радили од куће, где су били 24 часа, полако одлазе на посао. То женама даје могућност да позову и поразговарају, да се с њима направи неки безбедносни план – на који начин да поступају, шта да раде у конкретној ситуацији, у ком моменту да позову полицију, како та ситуација не би ескалирала и да би, кад све ово прође, то могле да пријаве“, истакла је Мацановићка.
Уколико се насиље дешава, а жртва процени да ће бити теже повређена, тада треба одмах да позове полицију са безбедне локације – где насилник то неће приметити или где је окружена људима који могу да одреагују и спрече даље насиље.
Наша саговорница истиче да је приликом пријављивања битно да се одмах нагласи – да ли је раније било пријављивано насиље и која врста, да ли је било дављења, да ли је насилник био на ратишту, има ли оружје и да ли жртва зна где се оно налази.
Контактирање Аутономног женског центра могуће је позивом на број 0800/100-007 и путем и-мејла и друштвених мрежа.
Прочитајте још:
