„Четрдесет година од његове смрти, за нас већу улогу игра сећање на Тита и његова митска фигура у постјугословенској митологији. Као и код других историјских личности, представа о њој често је важнија од његове објективне улоге“, каже он.
A тој представи доприноси и сећање на највећу сахрану у историји човечанства, на којој се окупио крем светске политике – 209 делегација из 128 земаља света.
Када се у ванредним вестима, нешто после три часа после подне 4. маја 1980. спикер тадашње Телевизије Београд Миле Здравковић обратио са речима „умро је друг Тито“, читава Јуославија је стала.
У телевизијским објавама широм бивше државе није било патетике, као што је на шпанској телевизији било пет година раније, када је умро диктатор Франциско Франко. Спикери телевизија од Љубљане до Скопља, кратко и јасно, готово војничким тоном, пренели су проглас Централног комитета Савеза комуниста Југославије и Председништва СФРЈ.
Уследила је једна од највећих сахрана у историји човечанства. Као да није било државе која није послала макар изасланика на Титову сахрану, међу којима је било и оних који нису могли да сакрију сузе, као председник Замбије Кенет Каунда. Позната је фотографија на којој Каунда држи лице уроњено у марамицу док рида на Титовој сахрани. И италијански председник, као и Тито ветеран у борби против фашизма, Сандро Пертини, реаговао је емотивно – одајући последњу пошту Титу, пришао је ковчегу и на њега нежно спустио руку.
Тито, поред тога што сасвим сигурно спада у ред најзначајнијих политичких лидера хладноратовског света, представља и једну од најзагонетнијих историјских личности. Радник, професионални револуционар и агент совјетске обавештајне службе пре рата, после рата постао је вођа једне социјалистичке земље и веома цењени државник, при томе водећи гламурозан живот.
Његова објективна улога огледа се у томе што је Југославија под његовим вођством постала необично значајна држава, додаје.
„Не постоји тако мала земља, чији се глас у неком периоду више чуо него што је то била Југославија под Титом. Он је рекао „не“ двојици најстрашнијих људи 20. века – Хитлеру и Стаљину; и не само да је остао жив, већ је и политички ојачао и његова земља је оба пута изашла као земља овенчана славом победника, у првом случају над фашизмом, у другом као једина земља која је успела да се отргне Стаљину“, објашњава Марковић.
Тито се позиционира као Стаљинов противник 1948, у тренутку када СССР отпочиње блокаду Берлина и организује државни удар у Чехословачкој. Тада се у Вашингтону одлучује да се подржи сваки покушај осамостаљивања совјетских сателита, а након почетка рата у Кореји 1950, Американци одлучују да „одрже Тита на површини“.
Откриће несврстаних
Након Стаљинове смрти, Тито се мири са Москвом и задржава добре односе са Западом. Уз „откриће“ несврстаних, чији је Тито био један од вођа.
„Открио је ту нову снагу нових независних држава у Азији и Африци и, уз Нехруа и Насера постао вођа тог покрета који је окупљао милијарде људи. Ви, значи, имате државу чија је преговарачка позиција необично моћна, а која је сама по себи, једна мала, сиромашна, унутар себе завађена државица, али те унутрашње слабисти се још дуго неће видети“, каже Марковић.
Репресија иде уз модернизацију
Југословеску модернизацију до средине педесетих пратила је, према речима нашег саговорника, страшна репресија, а након тога уследила је либерализација невероватних размера. Југословенски комунисти успели су да, током година репресије, убију више политичких противника него сви други европски комунистички режими (не рачунајући СССР).
„Они који су 1944/45 стрељали хиљаде људи, 1954/55 претворили су се, према оцени једног британског дипломате и америчких новинара, у људе који личе на америчке конгресмене, а њихове жене у елегантне француске даме. Сакупљају апстрактне слике, слушају џез, гледају западне филмове, толеришу уметничке експерименте...“, наводи Марковић.
Репресија се у Титовој Југославији, након средине педесетих појављује у таласима, након 1968, поново седамдесетих и почетком осамдесетих. У доба либерализоване Југославије два су прекршаја озбиљно доживљавана – национализам и вређање лика и дела Јосипа Броза.
Носталгија као део жала за моћном државом
Да Броз остане у лепом сећању већине људи на постјугословенском простору није утицало само сећање на леп живот под његовим вођством, модернизација или распад земље и грађански рат који су уследили. Чак и у веома успешним земљама наследницама Југославије, постоји носталгични сентимент према Титовом времену.
„У истраживањима руског Левада центра показало се да разлог за носталију према СССР-у није само економска сигурност или једнакост, већ и статус велике силе. Људима је стало да је њихова држава велика, моћна и значајна. Словенци немају никакав проблем са транзицијом. Они су међу најуспешнијим транзиционим земљама по сваком критеријуму, међутим, са великом носталгијом сећају се државе која је имала неки значај. Многим Словенцима недостаје осећај да су најбогатији и најпросвећенији део једне Југославије“, каже Марковић.
Гламурозни комуниста
Титов гламурозан послератни живот није био у колизији са социјалистичком идеологијом и Југословенима није сметао; напротив, Тито је вешто био приказан као „један од нас“, који се дружи са Софијом Лорен, Ричардом Бартоном и Елизабет Тејлор.
„Већина људи то није доживљавала као врсту експлоатације. Већина људи у том гламуру који је испољавао у међународним односима није видео проблем“, наглашава Марковић.
Оцењујући историјску улогу Јосипа Броза, Марковић цитира песника Матију Бећковића – велики човек са малим делом.
„Међутим, не постоји историјска личност и мала је вероватноћа да ће се појавити, чије ће име одјекивати светом, као што је деценијама одјекивало Титово име. Просто, какав је, такав је, он је једини од наших државника досегао светску славу и вероватно ће по томе остати јединствен у историји својих народа и народности“, закључује Предраг Марковић.
