Бруно Малов је бивши шеф Међународног одељења Централног комитета Јединствене социјалистичке партије Немачке (СЕД), а сада члан савета старешина Немачке левице.
Да ли, по Вашем мишљењу, данас постоји опасност од ревизије историје Другог светског рата у Немачкој?
— Чим су се у Немачкој појавиле информације о карантину услед вируса корона, прочитао сам у немачким медијима да се државна прослава поводом 75. годишњице ослобођења неће догодити. Био сам огорчен. Искрено, чак сам се изненадио када сам касније сазнао да ће се затворена и скраћена церемонија уз учешће Штајнмајера и Меркелове ипак одржати у Берлину.
У Немачкој се већ ревидира историја Другог светског рата
— Сматрам да се у Немачкој већ ревидира историја Другог светског рата. Из последњих вести: медији су писали да су Украјинци ослободили Берлин у мају 1945. године на основу тога што је Први украјински фронт заузео престоницу Немачке. Такве дезинформације су једноставно неприхватљиве. Написано је довољно литературе о томе које су се националности бориле у редовима Црвене армије. Зашто медији у Немачкој сматрају да је могуће објавити своје фантазије о томе?
Други пример страшне лажи је поређење одговорности Хитлера и Стаљина, Немачке и СССР за избијање Другог светског рата. У СССР је 1933. године усвојена резолуција о борби за колективну безбедност. Москва је ушла у Лигу народа и покушала да створи међународни савез против нацистичке Немачке. Али данас о томе не пишу, већ се захваљују бившим савезницима из САД, Велике Британије и Француске за ослобађање Европе. У августу 1939. године, Лондон, Париз и Вашингтон су оставили СССР да се сам бави Хитлером. Енглеска је директно желела сукоб између нацистичке Немачке и СССР-а. Није случајно то што је Хитлер говорио да све што он ради, ради против Русије. А ако га западни партнери не разумеју, прво ће се позабавити њима, а онда ће ићи против Русије. Западни савезници су ушли у антихитлеровску коалицију тек тада када је то утицало на њихове интересе и безбедност. А други фронт је отворен 1944. године.
Зашто је питање поштовања чињеница из историје рата толико важно данас?
— Одрастао сам у СССР-у, где су моји родитељи емигрирали из Немачке 1933. године зато што су били комунисти. И са великом антипатијом се односим према свемu што се тиче искривљавања историје највеће и најтеже победе совјетског народа у борби за спречавање краја људске цивилизације. Није се радило само сукобу између држава. У програмској књизи Хитлера „Моја борба“ изложен је програм за истребљења народа и геноцид. А овај програм се није односио само на особе јеврејске националности, већ, пре свега, на народе СССР-а, које су планирали да униште или претворе у робове.
Младе генерације Немаца не желе да знају историју
— Такозвана „обрада“ историје националсоцијализма у Западној Немачкој није довела до раширеног обелодањивања бивших нацистичких злочинаца у Немачкој. Овим су се бавили врло активно само у НДР. У НДР су приказивали совјетске филмове о рату, нацистичком терору. Многи су се стидели чињенице да су били у Вермахту и да су ратовали против СССР-a.
Већина немачких ратних заробљеника, које је Хрушчов пустио из логора након састанка са Аденауером, отишли су у Западну Немачку где су, успут речено, примљени као мученици. Младе генерације Немаца данас кажу: ми немамо ништа са тим, време је да завршимо расправу о овој теми, то је било тако давно. На ово увек одговарам: за оно што је било, ви нисте одговорни, али за познавање историје посебно сте одговорни, да се она не би поновила.
Говорио сам о филмовима. На пример, у Немачкој. Филмови о Хитлеровом животу стално се приказују на јавним телевизијским каналима. О Хитлеру и његовим псима, о Хитлеру и његовим женама. Да ли је то заиста најважније рећи о Хитлеру? Или се то ради да би оваква врста дискусије постала норма? Није изненађујуће да је након тога један од лидера десничарске странке „Алтернатива за Немачку“ дозволио себи да каже о историја Трећег Рајха када је реч о Немачкој — ово је само „птичица накапала мало“ на читав велики догађај. И о томе пишу у новинама.
У Немачкој оптужују становнике бивше НДР да подржавају десничарске екстремисте, ту исту партију „Алтернатива за Немачку“ која је врло успешно говорила на последњим регионалним изборима на истоку земље. Како објашњавате ово?
— Не мислим да је то због посебних националистичких расположења у источној Немачкој. То је последица разочарања у власт. Ови људи су прво изгубили веру у владе НДР и СССР. Након одлуке о поновном уједињењу Немачке на састанцима немачко-совјетског друштва, у које је било укључено скоро шест милиона људи и ја сам имао част да будем члан одбора, људи су устајали и говорили: „Одлазим јер се све ово више не односи на мој живот.“
Затим су људи почели јасније да виде. Након тешке економске кризе на истоку Немачке деведесетих година, након масовне незапослености, многима су се отвориле очи. Али политичке снаге које би могле изнети овај протест једноставно нису пронађене. Левичари су нестали, провладине партије су ћутале, а десничари су искористили настали вакуум и пробили се на врх, критикујући емигрантску политику канцеларке Меркел.
Раст десничарског расположења у Немачкој
— Али не бих хтео да потценимо ову ситуацију. Има превише случајности у историјском контексту 2015. и 1933. године. Тада је у Вајмарској републици више од 37 посто бирача гласало за НСДАП. Тада нико није размишљао о рату, о ономе што ће се догодити неколико година касније. У Немачкој сада постоји тенденција ка повећању десничарских расположења. Оштре мере изолације које је влада предузела у вези са вирусом корона, по мом мишљењу, користе се за ограничавање демократије и друштвених освајања. Пре четири године, институт Роберта Коха је објавио да здравствени систем у Немачкој није спреман да се супротстави великим епидемијама. Међутим, након тога, трошкови здравствене заштите су поново смањени и започета је приватизација по узору на амерички здравствени систем. И погледајте шта се данас дешава са пандемијом у Сједињеним Државама које су лидер по броју заражених. Можда је криза капиталистичког система мало одгурнута због нашег пораза у „хладном рату“, али је она била неизбежна.
Украјински амбасадор у Берлину је одбио да учествује у догађају посвећеном 75. годишњици ослобођења Берлина, наводећи немогућност заједничког присуства на церемонији са амбасадором Русије у Немачкој. Да ли је ово нормално - делити Победу? Како се у Немачкој односе према оваквим демаршевима?
— Сматрам да прослава Победе не може зависити од било које политичке ситуације. Криза у Украјини, која је почела 2013. године, нема никакве везе са највећим подвигом совјетских бораца који су Берлин, Немачку, Европу и цео свет ослободили од фашизма.
Још живе неке Хитлерове идеје
— Наравно, учешће Немачке у актуелним украјинским догађајима, присуство садашњег председника и тадашњег министра спољних послова Штајнмајера у Кијеву 2914. године, наводи на нека питања. Хитлер је приликом израде плана Барбароса истицао да је Немачкој потребна Украјина како би спречила Немце да не умру од глади, као током Првог светског рата. Постоји осећај да ове идеје из доба Првог и Другог светског рата још увек имају неку тежину у очима западнонемачке политичке елите. Одсуство равноправне политичке дискусије са опозицијом о тако важним питањима као што је украјинска криза, доводи до појаве илузорних циљева и приступа у спољној политици Немачке.
У овом контексту „Прво Америка“ и друге пароле САД представљене су као додатни дар демократији, мада је у ствари ово типичан национализам, одраз жеље за доминацијом у свету. У Немачкој је сада потребно надгледати совјетска војна гробља, имајући у виду пораст вандализма. Али хтео бих да завршимо овај разговором нечим добрим. Ми из савета старешина немачке Левице смо се договорили да се састанемо 8. маја у Трептовер парку, наравно у малом броју због пандемије, како би положили цвеће и одали почаст сећању на погинуле. Обично увек носим цвеће 8. и 9. маја. И сигуран сам да ће представници руске дијаспоре у Немачкој, становници Берлина, наравно без кршења закона, доћи у Трептовер парк на Дан победе и положити свеће у подножје споменика Војнику ослободиоцу. То је наша заједничка дужност и на то не заборављамо.
У оквиру пројекта „75 година од Велике победе“, Спутњик вам представља ексклузивне материјале о Другом светском и Великом отаџбинском рату. Сазнајте све о највећим биткама и херојима Другог светског рата, читајте сведочења преживелих, коментаре стручњака, погледајте документе које је декласификовало руско Министарство одбране, архивске фотографије и видео-снимке.
Прочитајте још:
