Ово за Спутњик каже консултант за страна улагања Махмуд Бушатлија коментаришући захтев Европске уније на Самиту лидера који се путем видео линка одржава у Загребу, да се земље кандидате окрену Европи - а не Русији и Кини, стављајући акценат на економску сарадњу.
Бушатлија, при том, верује да се овде ради и о притиску Америке на Брисел, да заустави продор Кине и Русије на европско тло, иако то сама Европа не жели. Он додаје да без обзира све, овај захтев ЕУ, тачније бриселске бирократије Балкану је ненормалан, ако се узме у обзир економска сарадња коју државе чланице ЕУ и Кина имају.
Америка и ЕУ могу да дозволе улагање кинеског новца у своју привреду
„Рецимо, Чешка је јуче или прекјуче, позвала Русију да се почну преговоре о широј сарадњи. С друге стране, имате чињеницу да је у последњих 10 година у Немачку привреду ушло преко 200 милијарди долара кинеског новца. А то је далеко више него што читав Балкан може у следећих 50 година да потроши кинеског новца,“ каже он.
Није тајна и то је Кина јавно изнела, да јој је циљ да буде сила 21. века, то јест, да до 2050. постане економски доминантна, а траг Кине у региону Централне и Источне Европе (ЦЕЕ) све је већи, кад је реч о односима Кине и 17 земаља ове регије уобличене у формат "17+1“. Италија, коју дрма велика криза, и чији званичници покушавају да пронађу нове инвеститоре, истиче Бушатлија, наравно да ће прихватити понуду Кине која има вишак новца који жели да уложи.
„Италија не само да је Кинезима уступила луку Трст, него и луку Елена. Они имају споразум по коме су они прва земља ЕУ која улази у кинески пројекта „Пут свиле“. Значи, Италија има свој национални интерес да са Кином што више економски сарађује,“ напомиње он.
Међутим, како каже, није Италија једина која је радо пустила кинески новац на своју територију.
„Негде око 80 милијарди евра је ушло и у Енглеску. Француски председник је у пролеће прошле године посетио Кину са 30-40 најважнијих људи из привредног сектора, који су презадовољни вратили са тог пута. То су далеко већи послови, него што смо ми, као Србија добили у кинеским инвестицијама и пројектима,“ истиче Бушатлија.
Кина се постепено инфилтрира у сваку велику компанију
„Нису велике фирме европских држава у целости прелазиле у кинеске руке јер ни Кинези на томе не инститарају. Али, рецимо у немачком „Дајмлеру“ који се бави ауто-индустријом између 12 и 15 одсто акција су у кинеским рукама. У Италији доста лука на Тиранском мору су увезане са кинеским парама. Дакле, нису нигде преузели луке у потпуности већ су у улози партнера. Кинези су јако заинтересовани, барем су били, и за аеродроме у Италији јер су имали велики број својих туриста који су користили италијанске аеродроме. То је и логично, јер су тренутно Кинези највећи градитељи на свету“, истиче саговорник Спутњика.
Европска комисија недавно је Кинезе назвала „системским ривалом” и „стратешким конкурентом” и чак увела и нови механизам надзора над страним инвестицијама, како би могла да реагује колико и да ли, стране инвестиције могу нанети штету земљама чланицама. Бушатлија каже да и поред тога, више нема државе на свету која не користи или не зависи од неког кинеског производа. Сличан ситуација је и са Русијом.
Русија није само политички непжењељна
„Кинези су велесила у свему осим, у оружју и у природним ресурсима као што су Руси. Руси су у неким технологијама далеко напредовала у односу на све остале и то се види по њиховој авиоиндустрији, по свемирским индустријама... свемирским програмима. Американци ако хоће да сателит пошаљу изнад земље Русима морају да плате мотор за ракету. Ако њихов човек треба да се пребаци до заједничке свемирске станице, они опет морају за то да плате Русији. Да не говорим о суперсоничном оружју и тако даље,“ наводи Бушатлија.
Иначе, према недавном извештају Европске комисије трећина укупне ЕУ имовине у рукама је страних компанија, а 9,5 одсто компанија у Европи има власнике са седиштем у Кини, Хонг Конгу или Макау. Поређења ради, на крају 2016. године, Американци и Канађани контролисали су 29 одсто компанија у ЕУ. Кинеска улагања у Европи свој врхунац су достигли 2016. године, када је укупна вредност износила 37,2 милијарде евра. После тога је уследило успоравање.
Од 2000. до 2018. године Кинези су највише уложили у највеће европске економије попут Велике Британије, Немачке, Италије и Француске. На листи топ 10 нашле су се и Холандија, Финска, Шведска, Португалија, Шпанија и Ирска.
Кинези у свом власништву држе, или имају власничке уделе у четири европска аеродрома, шест поморских лука и 13 фудбалских клубова.
Пут свиле није више празна прича
Њихов велики програм „Пут свиле“, познат и као Иницијатива „И појас, и пут” у склопу којег планирају велике инвестиције у европску инфраструктуру како би се ојачале трговинске везе између Кине и Европе за сада иде узлазном линијом, а на том путу су се нашле и готово све републике бивше Југославије. Платформа "17 + 1" је образац за обећавање страних директних инвестиција, а показао се као правило да државе, које имају бољу политичку сарадњу са Кином, имају веће шансе да добију, како инфраструктурне, тако и неке друге пројекте, што је случај са Србијом или са Мађарском.
Што се тиче Русије, државе Централне и Источне Европе представљају географски блиске суседе и значајне трговинске партнере, са којима се остварује око 95 одсто укупног пласмана а чији су односи са Руском Федерацијом дефинисани ”Споразумом о партнерству и сарадњи”. Наведени споразум уређује међусобно деловање на пољима економије, науке и технике, индустрије, ваздушног саобраћаја, војне сарадње, туризма итд.
Оно што се може навести као посебан коментар, је да је овај споразум ограничен на сарадњу која се не коси са регулативама Европске Уније, с обзиром на чињеницу да је скоро половина земаља које припадају зони држава Централне и Источне Европе, стални члан ове организације. Главни извозни производи Руске Федерације као нафта и гас, бележе видно повећање у домену раста уговорне цене, међутим, без обзира на скокове у ценама, статистика сугерише рекордан резултат са перспективе десетогодишњег спољно-трговинског пословања (у односу на 2000. годину, извоз у 2011. години се повећао за 4,5 одсто, достигнута је сума од 92,2 милијарди долара).
