Комеморацијом на Блајбуршком пољу, која се сваке године одржава средином маја, обележава се дан који припадници усташког покрета сматрају „даном одмазде“ над цивилима и припадницима тог покрета у мају 1945. године.
Историчар и председник Удружења грађана „Напредни клуб“ Чедомир Антић сматра да је та изјава део континуитета политике коју Месић спроводи и да је треба разумети као део Хрватског националног покрета, али и као део његове личне борбе за власт и утицај.
Месић о Блајбургу – политичка игра или говорна грешка
Наш саговорник истиче да је Месић и даље онај стари, што поткрепљује чињеницама да је он био: први хрватски премијер, члан председништва СФРЈ који се пред Хрватским сабором похвалио да је његов задатак испуњен, јер Југославија више не постоји, председник општине који је 70-их година био заточен због екстремног национализма и председник Хрватског сабора.
„Сматрам да је то, једноствано, једна лицемерна изјава у којој он Србе, а посебно српске комунисте, разне еврофанатике и политичке потомке две струје са седнице српских комуниста из 1987. године, позива да стану на његову страну у том сукобу који имају хрватска десница и хрватска левица“, истакао је саговорник Спутњика.
Антић сматра да ће свако ко сада подржи Месића морати да каже да се Србија и Срби одричу било каквог тумачења геноцида у НДХ, јер ће то уместо њих радити Месић.
„Блајбург и зидани мост су била места где су комунисти стрељали људе. Да ли су ти људи већином били злочинци? Вероватно јесу. Али, кад је реч о српским трупама, посебно о Југословенској краљевској војсци, они не могу да се поредe са Усташама. Усташе су биле део система који је извршио Холокауст и који је једну врсту холокауста извршио над више од пола милиона Срба“, напоменуо је Антић.
Он је подсетио и на то да је Месић, у периоду када није био председник Хрватске, најављивао војну окупацију Републике Српске, уколико Српска, која је по Уставу из 1984. године имала већа овлашћења од Хрватске, прогласи било какав референдум који није био у интересу хрватског народа.
Антић тврди да су Месић и његове присталице део струје која је, захваљујући управо таквој врсти лукавости, успела да оствари сан који је почео да снева главни идеолог хрватског национализма Анте Старчевић, наставио да сања Јосип Франк, а покушао да спроведе Анте Павелић, који би био заборављен да није било људи попут Стјепана Месића.
Да ли се само лоше изразио
С друге стране, хрватски историчар и професор Филозофског факултета у Загребу Хрвоје Класић сматра да се Месић лоше изразио и да се његова изјава заправо односи на то да ли је било страдања на самом блајбуршком пољу 15. маја 1945. године, након што је потписана капитулација.
„Чињеница је да на самом блајбуршком пољу није дошло до масовних егзекуција, него су оне почеле одмах након што се из Блајбурга кренуло ка Југославији. Ради се о масовним егзекуцијама, највећим, у том тренутку, у Европи. Ми данас не знамо конкретне бројке, али ради се о десетинама хиљада убијених припадника усташке војске, дакле, углавном Хрвата, неким домобранима, али се ради и о барем 10.000 црногорских и српских четника“, истакао је Класић.
Како је рекао, потребно је подсетити да су, у том тренутку, четници и усташе били савезници и да је неколико дана пре повлачења, Дража Михајловић послао изасланике Павелићу, као и да су се тада договарали како да се заједно повуку према Аустрији.
Класић је чињеницу да се код Блајбурга обележавала годишњица капитулације НДХ образложио тиме што су после 1990. године симпатизери усташког покрета НДХ, међу којима су били и неки католички свештеници, за то одабрали место где је предата капитулирана војска и још једном подвукао да се на Блајбуршком пољу нису догодиле егзекуције.
„То не треба да умањи чињеницу да је освета, одмазда, врло свирепа и врло масовна, према Хрватима, Словенцима, Србима, Црногорцима кренула убрзо након што је колона враћена натраг за Југославију“, каже саговорник Спутњика.
Милановић – одговоран, али неповерљив
Коментаришући изјаву хрватског председника Зорана Милановића да неће учествовати у комеморацији блајбуршким жртвама и да оне као такве не постоје, већ да постоје само жртве обрачуна и ликвидације након предаје нацистичке војске и њихових слуга, Антић каже да је Милановић у међувремену сазрео и да се држи на „један занимљив начин“, јер није злоупотребио епидемију вируса корона и понео се одговорно на годишњици операције „Бљесак“, али напомиње да ће време показати колико је искрен.
На питање како се у Хрватској тумачи Милановићева изјава, Класић одговара да се у тој земљи већ 30 година расправља о томе да ли држава треба да учествује у обележавању масовних егзекуција након 15. маја 1945.
Он истиче да су људи убијани брутално, масовно и најчешће без икаквих судских пресуда, као и то да је међу убијенима сигурно било људи који су били одговорни за злочине током Другог светског рата, али и оних мобилисаних последњих дана рата, који нису учествовали ни у каквим злочинима.
Жал за НДХ и рехабилитовање идеологије
Класић напомиње да комеморација у Блајбургу ни пре ни после ’90 године није служила за покајање, већ за исказивање жали за пропалом Независном државом Хрватском, величање усташког покрета и његових појединаца.
„Цела та епизода је добила доста контроверзна и контрадикторна обележја. С једне стране, свакако треба осудити свако убијање, а пре свега, свако масовно и брутално убијање, али, с друге стране, то не значи да су сви они који су убијени на неправедан или бруталан начин невине жртве и да их треба величати“, истакао је Класић.
Према Антићевим речима, већина оних који су бежали из Хрватске је учествовала у ратним злочинима или била део једине савезничке државе Трећег рајха, али то не значи да је неко могао да их убија на лицу места. По његовом мишљењу, број страдалих користи се за релативизацију Јасеновца, а четници мајора Павла Ђуришића страдали су у много већој мери од хрватске војске.
„Проблем са обележавањем Блајбурга је у томе што се рехабилитује идеологија. Када би они од тога направили једну људску причу у којој траже да они који су били невини, који нису носили оружје, буду рехабилитовани, то би, по мом уверењу, било у реду“, закључује Антић.
