Ако посматрамо слику онога шта је претходило Другом светском рату и онога шта је касније произашло је као да говоримо о зидању Скадара на Бојани — „што дунђери обдан сазидају, то виле преко ноћи разграде”, каже Милорадовић. Та слика, сматра наш саговорник, није битна сама по себи, већ је битна чему ће да послужи у датом моменту.
„Поредак који је настао после Другог светског рата трајао је до пада Берлинског зида. Тада су пала и ограничења као што је обећање да се НАТО неће ширити на исток. Запад није желео да заустави само економску, војну или политичку експанзију, већ и експанзију сећања“, објашњава Милорадовић.
Нестао заједнички непријатељ, нестало и савезништво
Неколико јубилеја показало је свима да дојучерашњи савезници из Другог светског рата умањују улогу Совјетског Савеза у борби против нацизма. На питање зашто је то тако, историчар Милорадовић има прост одговор. Он каже да силе Антанте које су победиле нацистичку Немачку нису савезнице већ 75 година.
„Оног тренутка када је нестао заједнички непријатељ нестало је и савезништво. Већ пред крај рата видимо да су се приоритети мењали сходно интересима. Запад није био много забринут зато што је знао да је Совјетски Савез до крајности био исцрпљен и да неће бити покушаја да се на силу било шта узме у Европи”, рекао је наш саговорник.
Он међутим, додаје да су веома занимљиве и чињенице које су довеле до Другог светског рата. Немачка је, према његовим речима, изашла из Првог светског рата као поражена сила и тражила реванш за који им је био неопходан нови политички поредак који су понудили нацисти, а старе елите су то прихватилиште мењајући савез старог племства индустријске моћи са новом идеологијом.
„Већ 1935. године у јануару почиње ревизија договора када су Римским споразумом Французи дозволи Италијанима да шире своју империју у Африци. Само да недеље касније Хитлер је видео да може да прогласи плебисцит у рурској области и да поништи одлуке мировне конференције у Паризу. Како је изостала реакција Француске, настали су нови кораци, 1936. формиран је антикоминтерновски пакт Јапана, Немачке и Италије, а већ у марту 1938. анектирана је Аустрија такође без икакве реакције. То је охрабрило даље кораке и 1938. у септембру Хитлер је припојио судетску области Чехословачке и формирао самосталну државу Словачку”, објашњава Милорадовић.
Са Југославијом се догодило нешто врло слично, с том што Хрватска није била физички издвојена али је имала своје оружане формације. Тако се окрњио стуб француског поретка у Европи после Првог светског рата, а западни савезници су то толерисали, јер Немачка кретала са запада ка истоку.
„Они су се надали да да ће Хитлер да зарати са Совјетима и због тога нису били заинтересовани да га спречавају“, рекао је наш саговорник.
Подела Пољске се и данас експлоатише у политичке сврхе
Никако мање битна чињеница о којој се не зна много јесте положај Совјетског Савеза у међуратном периоду. Он је, каже Милорадовић, био једна врста међународног изопштеника, то је био нови тип државе који је саздао Лењин, а развијао Стаљин и она је била изазов целом свету.
„Међуратни период се још назива и мали или први Хладни рат зато што је Британија тада водила политику изолације Совјетског Савеза. Санитарни кордон од Блатика до Средоземља је био управо против Совјетског Савеза, а циљ ми је био да спречи ревизионизам који је трајао свега 15 година. Совјети нису могли да се надају помоћи са запада, већ су се ослањали само на своје снаге. Да би их припремили за рат требало је време, а пребацивање индустрију на војну производњу би било одмах искоришћено као повод за рат. Стаљин је могао само да се бори за време и простор и зато је пристао на поделу Пољске. Проширио је Совјетску зону за 200 километара како би повећао стратешку дубину у случају напада”, објаснио је Милорадовић.
Он је додао да је то све јако лоше морално деловало на комунисте који су били главни ослонац Совјетског Савеза на западу па и у Југославији, било им је политички необјашњиво. Са друге стране, да није пристао, Немци би дошли скроз до источних граница и били би за тих 200 километара ближе Москви. Та подела се, према речима нашег саговорника и дан данас експлоатише и политички и идеолошки.
Диктаторски режими уочи Другог светског рата
У Европи је пре Другог светског рата било више диктаторских, него демократскох режима, каже наш саговорник и објашњава да су се они само радикализовали како је рат одмицао.
„Други Светски рат јесте била највећа катастрофа човечанства али су се сви за то припремали. Поредак је био нестабилан и зато су се и јавили диктаторски режими. Мислим да данас нема места за страх али треба размишљати куда све ово води. Ми можемо да научимо шта се дешавало, јер ако се једном деси сигурно може поново у неком облику. Ипак, свет је данас мултиполаран и много је оних који повлаче потезе“, каже наш саговорник.
Оно што данас највише може да нас брине је извесна доза реваншизма. Пољска која је више пута била дељена између великих сила, данас жели да се афирмише и по броју становника и по културном наслеђу и економској снази. Милорадовић објашњава да Пољска никако није задовољна улогом коју је имала у 20. веку. Уверен је да Пољска неће моћи да угрози Русију ни на који начин, али може да послужи као нови проблем који ће се направити и Европи и Русији са једне и неким другим, економским претендентима са друге стране.
Коме иде у прилог реафирмација квинслишких режима
Оно што додатно забрињава јесте чињеница да је у целој источној Европи приметна реафирмација некадашњих квислиншких режима, наглашава наш саговорник.
„То можете да видите у балтичким земљама, у Естонији, рехабилитацију доживљавају бандеровци пронацистичке милиције која је постојала у Украјини и који нису били ни мало нежнији од усташа на Балкану. То све одговара НАТО, јер су сви они који су били у нацистичком пакту у источној Европи, били управо против совјета, односно Русије, а данас постоји медијско поистовећивање некадашњег Совјетског Савеза и Русије. Владимира Путина представљају као Стаљина без бркова”.
Све то раде, каже наш саговорник, како би рехабилитовали онај статус који је Совјетски Савез имао у време Хладног рата. Западу би, додаје Милорадовић, таква врста рата добродошла и због тога покушавају да наелектришу источноевропске владе како би их окренуле против Русије.
Прочитајте још:
