Овако митрополит црногорско-приморски Амфилохије, на дан Светог Василија, најављује за Спутњик наставак народне борбе, која је привремено прекинута због вируса корона, а против закона којим се отимају светиње Српске православне цркве у Црној Гори.
Митрополит је, на овај велики празник, служио свету литургију на Острогу. За Спутњик говори о утисцима са службе, односу државе према Цркви, новим литијама, светињама на Космету и свом привођењу.
По чему ћете памтити ову литургију посвећену празнику Светог Василија Острошког? Да ли је то упорност верног народа да се поклони моштима једног од највећих светаца, чак и у доба овог вируса?
— Два највећа вируса која владају ових дана су безбожништво и братомржња и то је оно што Свети Василије исцељује. И поред забрана, овде су данас долазила деца и то пешке, кроз шуму из Никшића, Даниловграда и Подгорице, стигли су под Острог да се причесте на светој служби. Са друге стране, ми смо као Црква испоштовали све захтеве здравствених служби поводом вируса. Ипак, и те службе су имале, на неки начин, разумевања за овај велики празник и прихватиле да буду део народа који је овде био присутан. Уверен сам да је Свети Василије помогао и многима да се исцеле и од тог новог вируса који је због људских грехова загосподарио светом.
Може ли дух Светог Василија Острошког да помири завађене стране у Црној Гори?
— Управо дух Светог Василија мири, што се осетило и овог дана. Управо је полиција, као представник државе, на неки начин, имала разумевања за све што се догађа, а у народу је био дух овог свеца који исцељује од братомржње и богомржње. Неопходно је да се ми у Црној Гори прихватимо духа Светог Петра Цетињског и Светог Василија, јер ће онда у нама да се пробуди братољубље и богољубље, на којима се гради све што је свето, часно и честито у историји рода људскога.
Очекујете ли помак у разговорима са представницима црногорске власти око спорног закона?
— У контакту смо са државним представницима и надам се да ће код њих преовладати схватање да је донети закон управо безакоње, закон који разара дух братољубља и богољубља у Црној Гори. Уверен сам да ће и наше власти схватити да не могу тим путем да граде будућност Црне Горе. Та братомржња је наслеђена на династичким сукобима двадесетих година, па касније и на идеолошким сукобима због којих је пало много братске крви од 1941. до 1945. Овај закон је дело неправде и братомржње који подлеже клетви из тестамента Светог Василија Острошког, у којем он оставља проклетство на свакога онога који дирне у ту светињу и одузме оно што је он својом крвљу допринео да заживи. Подсећам на тестамент Светог Петра Цетињског, у којем он позива своје Црногорце да чувају оно што је црквено као светињу, јер је природно, нико то не одузима од Црне Горе. Зна се да је то Црква Божја у коју је народ уграђивао себе кроз векове. Уместо да оно што су безбожници после рата одузели од Цркве то сада врате, они настављају тим безакоњем да одузимају Божје храмове. А коме их дају? Ја се надам и да ће то овде сазрети и да ће сви схватити да литије нису биле политичке, већ литије пробуђеног духовног народа који се ослободио страха од свих тих деоба и враћа се својим светињама.
Свети Василије био је рукоположен у Пећкој патријаршији за митрополита захумског. Ви сте егзарх Пећког трона. Страхујете ли у овим смутним временима за светиње и на Косову и Метохији?
— Очевидно је да ови којима су те међународне снаге предале Косово, нису честити Шиптари, него су они који су сами стид честитога шиптарскога и албанскога народа. Они су већ наговестили да ће косовске светиње, а има их око 1.500, претворити у имовину секуларне државе, као у Црној Гори. Они већ припремају један такав закон. Ми се надамо у Бога да се то неће догодити, надамо се да ће моћне силе Европе и Америке схватити какав је злочин извршен на Косову и Метохији 1999. Ја сам сведок тога, сахрањивао сам заклане и убијене.
То што се догодило, горе је од времена фашизма и нацизма и сада, када се обележава годишњица победе над фашизмом, Европа и Америка, које су победиле то опако зло, требало би да не граде будућност на основама нацифашистичког злочина, него на темељима свега онога што је часно и честито. Они који су сада на власти у Црној Гори, извршили су највеће издајство тиме што су признали независно Косово. То је издаја изворне, исконске Црне Горе краља Николе и Светога Петра Цетињског. Са великим поштовањем говорим и о садашњој Русији и Владимиру Путину који штити та исконска права.
Не дај Боже да србијанска власт прихвати некакву деобу. То ти је као да расечеш своје срце на делове, да га поделиш. Па коме да даш ону једну половину и како да тим терористима који су стид и срам честитога албанског народа даш своје срце? Како да изађете онда пред Милоша Обилића? Надам се у Бога да се то неће догодити и да ће и ови који су у Црној Гори на власти, поништити своју одлуку о признању косовске независности.
Надамо се у Бога да ће зло бити побеђено и да ће светиње косовско-метохијске, као и светиње овде у Црној Гори остати сачуване ради будућности овога народа, будућности Србије и Црне Горе.
Морам да Вам поставим и једно лично питање. После Вашег привођења због служења литургије на Цвети и одласка на сахрану историчара Владе Јовићевића... Очекујете ли да будете оптужени?
— Било како било, то што је урађено, за нас није ништа ново. Овде је прво убијен митрополит Јоаникије са преко 127 свештеника од ове обезбожене власти, а данас му ни гроб не знамо где је. Друго, његов наследник Арсеније Брадваревић, дивни и умни архијереј, био је 1954. осуђен на 11 година тамнице. Осуђено је и десетине других свештеника, многи су протерани из Црне Горе. То што црногорске власти покушавају да протерају свештенике који немају црногорско држављанство, једно је од безумља које нас овде прати. То је нешто што није здраво и уверен сам да тај дух не може да коначно загосподари.
Ово што се сада догађа, наставак је тог безбожног, антинародног, антицрногорског духа, античасног, да не кажем антисрпског духа. Надам се да ће полако нестати, ишчезнути и да ће завладати братска слога и братска љубав; да ће нас Свети Василије и Свети Петар Цетињски збратимити, помирити и објединити. То је моје осећање, свих тридесет година, од моје прве беседе у Цетињском манастиру 1991. на Петровдан, када је каменован Цетињски манастир, трудим се у том правцу колико знам и колико умем, без обзира на све наше разлике и све наше невоље које су нас сналазиле и које нас и данас сналазе.
Прочитајте још:
