Варшавски пакт се разликовао од НАТО-а по томе што су оружане снаге Совјетског Савеза, Пољске, Бугарске, Чешке, Румуније, Мађарске, Источне Немачке и Албаније (до 1968.) деловале као јединствени, одлично подмазан механизам. То је постигнуто редовним заједничким вежбама.
У оперативно-стратешким маневрима „Запад 81“, које су одржане од 4. до 12. септембра 1981. године, учествовало је више од 100.000 људи. Задатак је био пробијање непријатељске одбране без коришћења нуклеарног оружја. Главна улога је била поверена тенковима, који би у случају почетка трећег светског рата кренули преко Севернонемачке низије и Фулдског коридора у Западну Европу. Из позадине их је подржавала артиљерија.
На вежбама „Запад 81“ испитан је командни систем за борбено управљање стратешким повезивањем, који је у основи савремених система. Повећана је мобилност одреда, војници су брже реаговали на измене оперативних околности. Тада је почело широко да се користи високо прецизно оружје, као и војна авијација. Кулминација је било искрцавање Седме гардијске падобранске дивизије у пуном саставу на полигон у околини Минска. То је захтевало координисана дејства неколико десетина авиона војно-транспортне авијације.
Маневри су изненадили западне аналитичаре. Према њиховим прорачунима, када би НАТО заиста морао да се брани од снага ангажованих у вежбама, без употребе тактичког нуклеарног оружја не би издржао више од четири дана.
„Уши“ на свим тачкама планете
Земље чланице Варшавског пакта су 1977. године потписале споразум о стварању система обједињеног прикупљањем података о противнику. Систем је почео да функционише 1979. године. Средства за радарско и космичко надгледање Совјетског Савеза, Бугарске, Мађарске, Пољске, Чешке, Источне Немачке, као и Вијетнама, Монголије и Кубе радила су заједно. Социјалистички блок је имао „уши“ практично на свим тачкама Земљине кугле.
Систем је аутоматски надгледао радијско емитовање противника и сва пресретнута саопштења слао у два компјутерска центра – у Москви и у Источној Немачкој. Тамо су информације анализиране на основу кључних речи које би могле да буду интересантне специјалним службама. Систем је прикупио импозантну базу података о кључним особама тог времена: политичарима, војним начелницима, важним бизнисменима. Приступ тој бази није имало много људи, само обавештајци с највишим чиновима у социјалистичким земљама.
НАТО је за овај систем сазнао тек након сведочења пуковника Прве главне управе КГБ-а Совјетског Савеза Олега Гордијевског, ког су британске специјалне службе заврбовале крајем седамдесетих. Запад није чак ни помишљао на такве технологије. После уједињења Источне и Западне Немачке 1989. године, компјутерски центар у Источној Немачкој је припао НАТО-у, а систем је изгубио половину капацитета. О данашњем статусу тог система за прикупљање информација нема јавно доступних података.
Бункер за штаб
Главни допринос војној снази Варшавског пакта дао је Совјетски Савез. Руководеће функције у организацији по правилу су заузимали представници Совјетског Савеза, а званични језик за комуникацију био је руски. Седиште савеза је било у Москви.
Ипак, почетком седамдесетих година била је разматрана могућност да се штаб пренесе ближе потенцијалном попришту војних дејстава. У октобру 1972. западни медији су пренели да Совјетски Савез гради утврђени подземни центар са комуникационим системом недалеко од Лавова. Испод града су подигнути бетонски бункери, који су могли да издрже директан удар нуклеарне бојеве главе. Тамо је требало да буду смештени органи војне управе Варшавског пакта. На крају се од тих планова одустало, али су се састанци највишег командног састава ипак одржавали у Лавову.
Тенкови у Прагу
Једина заједничка борбена операција Варшавског пакта био је улазак у Чехословачку у августу и септембру 1968. године и гушење антисоцијалистичких демонстрација. За то је било ангажовано око 400.000 војника, више од 6.000 тенкова, борбене технике и возила. Операција се звала „Дунав“.
„Тих дана смо морали блиско да сарађујемо са савезницима из блока. Није било посебних проблема у комуникацији, пошто је већина официра добро говорила руски. Али већ је тада било наговештаја раскола. Наложено ми је било да разговарам с пољским капетаном. Он је, пажљиво бирајући речи, рекао да многе његове колеге не одобравају увођење тенкова у Праг, иако испуњавају наредбе. Обични војници су били далеко од политике, они су разговарали и размењивали сувенире“, прича совјетски мајор у пензији Павел Шкунов.
До 1968. године у Чехословачкој није било совјетске војске. Након гушења Прашког пролећа Совјетски Савез је ту разместио велики војни контингент од 130.000 војника и официра. Споразум о томе био је један од главних војно-политичких резултата операције „Дунав“.
Руководство Варшавског споразума је заједничка дејства војника разних земаља оценило као ефикасна, али је организација претрпела прве губитке: из блока је изашла Албанија.
