У Енглеској је последњи савет да се лице прекрије у „затвореним просторима где одржавање физичке удаљености није увек могуће“, као што су јавни превоз и неке трговине. Сада чак и сви запослени у Белој кући морају носити маске, а и неке државе САД-а су такође дале сличне препоруке, иако председник Доналд Трамп то још увек одбија.
Исто тако многи људи још увек не носе маске, упркос службеним препорукама, а неке владе још увек нису уверене у препоруке научника о корисности маски. Светска здравствена организација је на почетку пандемије тврдила да не треба носити маске. Разлози због којих неки људи носе, а други избегавају маске нису само ствар препорука одређених влада и медицинских савета, већ културе и историје, дебате око доказане корисности, па чак и личних слобода.
Откако је избила епидемија коронавируса, званични савет Светске здравствене организације био је да маске носе само људи који су болесни и имају симптоме, те они који се брину о особама које имају, или за које се сумња да имају коронавирус. Тада се говорило да нико други не треба да носи маску, а стручњаци су дали неколико разлога за то. Један је да маске нису поуздана метода заштите, као што су то неке друге методе. Према тадашњим истраживањима показало се да се вирус шири капљично, као и у контакту са зараженим површинама.
Дакле, маске могу бити заштита, али у само одређеним ситуацијама, односно када се неко налази у близини заражене особе која би могла кинути или се закашљати у правцу лица. Зато стручњаци тврде да је учестало прање руку сапуном много делотворнија метода заштите. Осим тога, скидање маске с лица мора бити учињено на исправан начин како би се избегла контаминација, а и сама маска на лицу може створити лажан осећај сигурности, што доводи до игнорисања или заборављања других хигијенских навика.
У неким деловима Азије маске се стално носе
Ипак, у неким деловима Азије маске се стално носе и тамо се њихова употреба сматра обзирношћу према другима. У Кини, Хонг Конгу, Јужној Кореји, Тајланду и Тајвану сматра се да било тко, укључујући и здраве људе, може бити носилац вируса. У том смислу у знак солидарности људи носе маске како би заштитили друге од себе. У неким деловима Кине ношење маски схвата се врло озбиљно, па они који их не носе могу бити ухапшени или платити казну. У Сингапуру, где су у почетку власти тврдиле да се маске не морају носити, сада су обавезне на јавним просторима, па они који их не носе могу платити казну у износу од 210 долара.
С друге стране, у Индонезији и Филипинима, за које се сумња да имају велики број непријављених случајева заразе, већина људи у великим градовима носи маске како би себе заштитили од других.
У многим азијским земљама ношење маски је културна норма
За многе ове земље ношење маски је постало својеврсна културна норма чак и пре пандемије коронавируса. Постале су чак и својеврсни модни детаљ, а у једном тренутку маске с Хелоу Кити преплавиле су уличне маркете Хонг Конга. У Источној Азији многи људи имају навику да носе маске кад су болесни јер се сматра да је непристојно кијати или кашљати на отвореном.
Уз то, због епидемије сарса из 2003. године, која је погодила неколико држава ове регије, ношење маски постало је уобичајено, нарочито у Хонг Конгу где су многи умрли од овог вируса.
