У овој оцени недвосмислен је професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић, који сматра да случај отпуштања радника у Смедереву неће бити усамљен, упркос мерама које је у време пандемије корона вируса држава предузела да предупреди отпуштање људи с посла у овој ситуацији.
Ванредно стање уведено због пандемије још није било укинуто, када је компанија ПКЦ у Смедереву отпустила 338 радника. Да ли смо се прерано понадали да отпуштања запослених ипак неће бити, макар док траје ова ситуација?
Откази су економска категорија, ту држава не може да помогне
„Није тешко закључити да ће тога у Србији, нажалост, бити више. Ово што су до сада влада и председник Србије предузели, то је само један бајпас. Мера која се односи на кредите је оријентисана на средњи и дужи рок и оријентисана је на развој, али минималци и одлагање плаћања пореза и доприноса до следеће године само је један тромесечни бајпас који даје прилику неким предузећима да преживе, а онда после, како који-мили моји“, сликовит је Савић.
Увођењем ванредног стања држава је онемогућила неке људе да раде и добро је урадила што је донела мере које су спречиле отпуштање са посла, каже Савић, али и додаје:
„Ако послодавци немају здрав бизнис, не могу им на дужи рок озбиљније помоћи краткорочне мере и не може им никаква административна забрана помоћи да не отпуштају људе. То је ипак једна чисто економска ствар“, оценио је он.
Три ризична фактора спутавају оптимизам
Савић објашњава и зашто не може да буде претерани оптимиста по питању раста нашег БДП-а, од кога зависи и запосленост. Мотори његовог раста су, како наводи, три фактора који су у приличној мери ризични и исто колико они могу да имају ефекта као и у претходне две године, може да се деси да они изостану.
Један од њих је високо учешће пољопривредне производње у расту нашег БДП-а, од преко 10 одсто, а пољопривреда, како напомиње, зависи од природних услова за које не можемо да гарантујемо какви ће бити.
Други фактор су Италија и Немачка, наши убедљиво најзначајнији спољнотрговински партнери, на које одлази више од трећине српског извоза. За Италију, како истиче, знамо поуздано да се неће брзо опоравити, Немачка вероватно хоће, али и за њу је, како подсећа, предвиђен немали пад привреде.
Треће, имамо значајан удео страних компанија које запошљавају добар број радника и до сада су биле генератор раста извоза. Али, како напомиње, то нису самосталне фабрике које на тржишту наступају са финалним производом, већ углавном раде за своје матичне компаније, или за велике светске произвођаче. Сва та производња код нас директно зависи од покретања тих већих компанија.
Код послодаваца и нож и погача
И све то ће утицати на запосленост. Зато он истиче да се варају сви који су мере, донете због утицаја корона вируса на спречавање отпуштања с посла, доживели као дугорочнију интенцију. Поготово, каже, што стране фирме које су овде дошле немају исти однос према нашем раднику и у држави из које су.
„На крају крајева, Закон о раду је такав да послодавцима даје у руке и нож и погачу. Мало је светлих примера у Србији где се те светске компаније понашају према радницима не као према онима у својим матичним земљама, него барем половину од тога“, критичан је саговорник Спутњика.
Закон о раду, по његовој оцени, не пружа могућност ни синдикатима, ни држави, ни инспекцијским службама да штити запослене. Уз то напомиње да је агенцијско запошљавање, које је од 1. марта озакоњено, донело праксу где је човек сведен на позицију броја с којим власник располаже.
Просто, већина тих фирми је, како каже, дошла у Србију да заради новац за што краће време и да искористи све погодности које држава пружа. Радници су за њих један неминован трошак производње и гледају да тај трошак буде што је могуће нижи, истиче Савић.
На питање хоће ли ова ситуација са пандемијом, после које, како кажу, ништа неће бити исто, имати утицаја на креирање новог Закона о раду, који би требало да буде усвојен следеће године, он је био недвосмислен:
„Не. Мислим да неко када освоји неку количину права, а пре свега мислим на власнике капитала, ту онда почиње уцена. Претиће затварањем предузећа и раскидањем уговора са владом Србије и одласком у другу земљу која нема такве захтеве, а таквих нажалост има и онда је маневарска способност и владе Србије и синдиката и свих оних који су са друге стране власника капитала врло мала“, објашњава професор економике индустрије на Економском факултету у Београду.
Он уз то указује на чињеницу да је у последње четири године стопа незапослености у Србији смањена због неколико разлога, а један од њих је и долазак страних инвеститотра, колико год да је реч о, како Савић каже, мотачима каблова, који су отварали фирме за обављање најмање сложених и најмање плаћених послова.
Слабе наде у нови Закон о раду
Никоме не би одговарало да стопа незапослености расте. Ни држави, ни људима који нису имали избора и на тај начин су дошли до каквих-таквих прихода. Зато су, како сматра, мале маневарске могућности државе да у положају радника нешто промени на боље. Од 2010. године Закон о раду се мењао, али углавном на штету радника и нема разлога очекивати да ће то сада ићи у неком другом правцу, закључио је Савић.
Финска компанија ПКЦ која је отпустила раднике, у Србији од 2014. године производи каблове за возила, није посегнула за мерама државе која је обезбедила три минималне зараде сваком запосленом, како у време пандемије не би било отпуштања запослених. Инспекција рада Министарства за рад већ је обавила надзор у погонима ПКЦ и није установила никакве неправилности. Неки од радника који су отказе добили у року од 24 сата, о чему су обавештени СМС порукама, најавили су тужбе, оценивши да су откази подељени супротно Закону о раду и Закону о агенцијском запошљавању.
Радници очекују да држава утврди и да ли је отпуштање било и у складу са Уговором о додели подстицајних средстава, с обзиром на то да је ПКЦ крајем прошле године добила субвенције државе за проширење капацитета од 6,4 милиона евра, уз услов да запосли најмање 1.200 нових радника на неодређено време до 2023. године, од којих 550 током ове године.
