"Већ на суђењу генералу Михаиловићу 1946. инсистирало се на злату и папирном новцу које су четници добијали у огромним количинама. Створен је снажан мит додатно утемељен причом о срамном бежању краља са народним златом 1941", рекао је Милош Тимотијевић, историчар Народног музеја у Чачку за РИНУ.
"Истовремено, комунисти су из јавног памћења изостављали чињеницу да су и сами за своје потребе користили пуне бисаге златног, сребрног и обичног папирног новца", каже он.
Тимотијевић је, захваљујући вишегодишњем истраживању, недавно објавио студију "Злато четника и партизана: мит и колективно сећање”, штампану с потписом "Службеног гласника”.
То је мноштво записа, неки су документовани док други почивају на изучавању усмених извора или измаштаних сећања која се наслањају на прастару митску матрицу везану за легенде о злату.
"Британска помоћ четницима била је нередовна и оскудна, али и тако мале количине новца и ратног материјала биле су потенцијална претња за окупациони апарат у Југославији и Србији. Чак и овако симболичне пошиљке, бацане далеко од комуникација, имале су велики морални ефекат на становништво. Проносиле су се приче (гласине) о хрпама оружја и одеће, посебно о златном новцу који је доспевао и до Недићевих службеника у Србији", пише Тимотијевић.
"Тако предстојник градске полиције у Чачку тврди да је он видео два златна шилинга, који су били нешто савијени и улупани, и да претпоставља да су се оштетили приликом пада на земљу. Вели да је чуо са више страна да код народа има доста тих пара, и да их народ грозничаво чува”, наводи Тимотијевић.
Митска подлога и необуздане гласине
Стара митска подлога, уз помоћ необузданих гласина, добила је нови подстицај и очекивана претеривања. Окупациона Недићева полиција под контролом Немаца је имала задатак да "свестрано испита” и "тачно” установи одакле Дражиним четницима долази новац, "на ком месту је бачен, по могућности и у којој количини”, преноси Б 92.
У студији је наведено и како су Немци износили благо из Србије:
"Један део опљачканог злата сакрио је за себе Франц Нојхаузен, немачки генерални опуномоћеник за привреду у окупираној Србији. Највише је закопао на имању у Чоки, месту за које се мислило да ће бити главна немачка команда за Југоисток после повлачења из Грчке. То злато узео је Гестапо 1944. када је Нојхаузен ухапшен у склопу привођења свих особа оптужених за припрему атентата на Хитлера. Према појединим изјавама Гестапо је у Чоки пронашао чак 800 килограма злата, а у Нојхаузеновом стану у Београду још 245 килограма. Он није све злато задржавао само за себе. Похлепном и сујетном Херману Герингу поклонио је за рођендан полугу злата тешку један килограм. Највиши руководиоци Рајха добијали су из Србије као поклон стару српску препеченицу, љуту ракију, у бачвама које су у себи имале и златне коцке запремине једног литра", пише он.
"Приче о изгубљеном благу, најчешће злату, говоре о исконској човековој жељи за досезањем среће, нераскидиво везаној за материјално богатство од времена почетка размене добара.", рекао је др Тимотијевић.
"Човек је племените метале веома рано почео да цени, свакако због њихових физичких и хемијских особина, а потом да користи у различите сврхе, од употребе у култовима до трговачке размене", каже Тимотијевић.
Додао је и да сви предмети који су у стању да премосте јаз међу цивилизацијама, нарочито злато, успоне и падове људских заједница, чак праве поноре времена, увек имају магичну привлачност. Како материјалну, тако и духовну, повремено чак и мистичну. Дабоме да ни ратни Срби, али ни мирнодопски, нису изузетак.
Прочитајте још:
