Немачки телевизијски канал МДР совјетске војнике из Групе совјетских снага у Немачкој наизва „окупаторима“.
„Руси су у Немачкој демократској републици све до њиховог одласка, у очима многих остали, пре свега, окупатори. Све су нервирали њихови маневри, путеви и поља која су била уништена војном техником, као и супруге официра које су ујутро знале да покупују све у продавницама. Када су Руси напокон отишли, такозвано „пријатељство“ је одавно било заборављено“, каже аутор материјала Дерте Ханиш.
„Присилно“ пријатељство
По мишљењу репортера, није постојало никакво искрено пријатељство између совјетских грађана и источних Немаца, већ само оно што су говорили „они одозго“.
„У вртићима и школама НДР чак су и најмањој деци говорили о Совјетском Савезу. Од 1951. године руски језик је постао обавезан предмет и први страни језик у школама. „Језик окупатора“ никада нису нарочито много волели“, наводи МДР.
Према предложеном концепту, становници НДР су се деценијама мучили због „пријатељства“ које су им наметнули „окупатори“. Сходно томе, колапс социјализма у НДР и уједињење Немачке требало је за њих да постане право ослобођење. Али, новинари МДР су изненађени, данас у Источној Немачкој, гласније него у другим регионима у земљи, позивају на укидање антируских санкција и на побољшање односа са Москвом.
Одговор на питање зашто се ово дешава, није дат. Експерт, историчар Зиљке Сатјуков претпоставља да је то везано за прошлост становника НДР која утиче на њихову свест.
Непријатељско преузимање
Резултат нема никакве логике — источни Немци гаје топла осећања према онима које су сматрали „окупаторима“ и са којима категорички нису хтели да се друже.
У јануару 2020. године, новинарка немачког листа Де тагесцајтунг Катрин Зедиг, која је провела детињство у НДР, написала је у свом тексту: „Читали смо руске књиге, знамо заиста фантастичне руске бајке, сјајне руске романе, знамо руске композиторе, руске писце, па чак и руска јела. Свака кућа је имала руску обојену дрвену кашику или матрјошку. Имала сам књиге о Самарканду и Узбекистану, путовала сам са одељењем у Москву — у фебруару, када је био мраз на минус 15 степени, сунце је сијало и читав град је блистао. Сада према свему што је руско, а што је некада било совјетско, постоји неповерење. То је вероватно везано за личност Путина. Али зашто нам не представља проблем да конзумирамо производе америчке културе? Да ли је за нас прихватљивији такозвани председник Сједињених Држава са жутом косом и психом (као и политиком) размаженог детета?“
Уједињење Немачке није било право уједињење, већ непријатељско преузимање од стране Западне Немачке. Источне Немце су доживљавали као сиромашног, изгубљеног рођака, којег великодушно прихвата богати ујак. „Рођак“ је требало да преда своје некадашње идеолошке постулате, своје лидере и, генерално, 40 година своје историје, која је одмах проглашена као „мрачна социјалистичка прошлост“. А радило се о републици која је у почетку имала знатно лошије почетне позиције, али ипак, до 1990-их година је постала шеста земља у Европи по обиму индустријске производње. НДР је била на водећим позицијама у свету у области машинства, електротехнике и електронике, оптике, израде инструмената.
Приступачно образовање на високом нивоу, квалитетна медицина и животни стандард којем би многи у Европи могли да завиде — НДР је била прави „излог социјализма“.
Наметнута дефектност
Економска криза осамдесетих, колебања „совјетског старијег брата“, погодили су сигурност источних Немаца у исправност одабраног пута.
Али испоставило се да су обећања о „рају“ у уједињеној Немачкој, у која су поверовали многи од оних који су одлучили да сруше Берлински зид, превара. Чак и тридесет година након уједињења, подела Немачке на „осси“ (источни Немци) и „весси“ (западни Немци) остаје реалност коју треба узети у обзир.
Не успевајући да отклоне ову неравнотежу, источне Немце стално подсећају на „ужасе“ којих су поштеђени захваљујући уједињењу Немачке.
„Подручја Западне Европе, које је ослободила савезничка војска, постаће просперитетне демократије, а ослобођене земље на Истоку ће деценијама бити окупиране од стране совјетских трупа“, наведено је у презентацији Пентагона, припремљеној за 75. годишњицу пораза нацистичке Немачке.
Тим причама активно хране становнике бивше НДР, као и грађане других земаља бившег социјалистичког блока. Али источни Немци не желе да прихвате ову верзију приче.
„Зашто мисле да смо лошији од „весса“? Зашто су совјетске трупе окупатори, а америчке ослободиоци и доброчинитељи?“, они постављају питања.
Окупатори, који се не смеју тако називати
Према стању 2018. године, у Немачкој се налазио контигент војске САД од 35.000 војника, као и око 3.500 британских војника. Последњих година број америчких трупа у Немачкој расте услед изјава да је потребно „зауставити Русију“. САД чувају у Немачкој војне базе, аеродроме, центре за обуку, па чак и нуклеарно оружје.
Информација коју је објавио некадашњи сарадник специјалних служби САД Едвард Сноуден показала је да америчке специјалне службе врше тотални надзор немачких политичара. Чак ни немачка канцеларка Ангела Меркел није избегла ову судбину. Без обзира на то што је скандал био велики, он је брзо прошао. Тужилаштво Немачке је саопштило да се наведене тужбе „не могу доказати на суду“. Вашингтон редовно показује Немачкој где јој је место. Званични Берлин не може одбранити своју линију ни у једном од важних питања. Годинама је Немачка одржавала изузетно неисплативе за њу антируске санкције. Као гарант украјинског уређивања, Берлин никада није вршио притисак на Кијев, мада је очигледно чијом кривицом процес стоји на месту. Немци нису у стању да одбране „Северни ток 2“, од којег управо они имају највећу економску корист.
Независност Немачке 2020. године је независност на повоцу који је у рукама власника у Вашингтону. Али да ли ће се немачки медији усудити да америчку војску окарактеришу као „окупаторе“ и дефинишу америчко пријатељство као „наметнуто“?
Заједно са астронаутом Валеријем Биковским, 26. августа 1978. године, на броду „Сојуз 31“ полетео је у свемир први Немац, потпуковник ратних ваздухопловних снага Источне Немачке Зигмунд Јен. Заиста је незамислива и невиђена суровост совјетских „окупатора“.
