Био је крај априла 1945. године у малом чешком месту поред Либереца. Време је било прохладно и генерално ружно. Често смо моја мајка и ја све дане проводили са бабом и дедом. Моји родитељи су 1938. године саградили нову кућу и уселили се у њу исте године. На горњем спрату живели су неки рођаци, а у поткровљу нека чешка бабица, госпођа Берек, почиње своју причу Тростел.
Године обележене глађу и трагањем за оцем
Захваљујући томе што смо стално боравили код деде и бабе, успевали смо да уштедимо на грејању, а поред тога, у кући је увек било нешто да се поједе, макар и мало, па нисмо увек осећали глад. Са истока су практично непрекидно марширали немачки војници, непрестано грабећи све од хране, као и одећу, како би се најзад ослободили униформе. Мајка им је дала неке старе очеве ствари, који је отишао у рат и од кога није било вести од 1943. године. Сваки пут када би се у граду појавила скупина гладних, одрпаних и промрзлих војника, у њој се будила искра наде да је један од њих могао бити отац. Али, та нада би сваки пут тек што се појави, исто тако и згасла.
Прво што би мајка питала војнике је одакле иду, надајући се да ће нешто сазнати о оцу, али, узалуд. Још горе од тога је, што би је сви војници саветовали да што је могуће пре побегне на територију Рајха и што даље на запад, јер ће већ за неколико недеља, а можда и раније, стићи Руси.
Тада ће се, говорили су они, десити најгоре што се може замислити: Руси ће насумично убијати Немце, силовати жене, пљачкати и палити домове.
Причајући о тим могућим зверствима Руса, војници су и сами паничили и саветовали мајци да бежи на запад. Али, у Немачкој није преостало ни рођака, ни пријатеља, ни познаника, који би нас могли примити.
„Иду Руси”
Тако су пролазили дани: одлазили смо код бабе и деде, посматрали ужурбане немачке војнике, чекали у реду испред месаре у власништву породице Тушински, онда када је радила. Међутим, то се дешавало прилично ретко, с обзиром на несташицу робе.
Једном је мајка, као и обично, стајала и гледала за војницима, тражећи оца међу њима. Изненада је тихо узвикнула: „Иду Руси”! Након неколико минута узвикнула је опет: „Заузимају нашу кућу”! Кућа је била изграђена 1938. године и још је била неоштећена, а налазила се близу шуме из које само што су изашли Руси.
Испоставило се да наша кућа одговара Русима за смештај. У прилично великом ограђеном дворишту, могли су да подигну своје шаторе, привежу коње, паркирају своју технику и два топа, које су за собом вукли коњи. У самој кући, две собе су заузела три официра: у гостинској соби сместио се официр, а преостала двојица сместила су се у спаваћој соби мојих родитеља.
Како се ближило вече, требало је преломити шта ћемо даље: ноћити код деде и бабе било је тесно и нелагодно. Осећајући цео спектар емоција од очајања до страха и и упорности, мајка ме је узела за руку и, упркос мом отпору, одвукла ме кући.
На улазу су стајала два наоружана црвеноармејца. Мајка им је тужним гласом рекла да је то наша кућа и да ми желимо да уђемо у наш дом. Војници, наравно, нису ништа разумели, али, како је мајка, видевши, да они нису агресивни, све одлучније захтевала да нас пропусте, позвали су командира.
Он је дошао и прилично грубо, али на добром немачком језику упитао шта хоћемо. Мајка је објаснила да је то наша кућа и да желимо да уђемо. Официр се замислио и најзад рекао да нам дају једну собу. Све остало, целу кућу и двориште нам конфискују на неодређено време. Требало је да испуњавамо сва наређења, како бисмо избегли сурову казну.
Потпуно неочекивана реакција совјетских војника
И мајка и ја спавали смо веома немирно, а следећег јутра посматрали смо кроз прозор шта раде Руси. Они су хранили коње и страшног, али везаног пса, донели су угаљ из нашег подрума и дрва из шуме и обавили још нека посла. Било је јасно да се припремају за дужи боравак. Официри су преместили намештај, војници су подигли у дворишту три или четири шатора, где је могло да се смести 20 или 25 особа.
Још пре ручка, војници су довукли однекуда теренску кухињу, запалили ватру, донели воду и почели да нешто кувају, мешајући воду и стављајући у котао неке намирнице – кроз прозор нисмо добро видели које. После неког времена свуда се проширио мирис хране и направио се ред војника, „наоружаних” кашикама и чинијама. Мајка је у међувремену стигла да намаже маргарином парченце хлеба, које смо, наравно, одмах појели. Због мириса хране из кухиње, наш осећај глади постао је једноставно неподношљив. Скоро онесвешћени, посматрали смо све дужи ред војника. Мајка је била очајна и, на крају ми је дала тањир и послала на крај реда.
Реакција војника била је потпуно неочекивана. Било је крајње могуће очекивати да отерају сувишног госта, али испало је обрнуто: последњи војник у реду осмехнуо се, подигао ме и ставио на рамена војника испред њега. Тако сам се, праћен смехом и бодрењем војника, ускоро нашао поред саме пећи.
Супа још није била сасвим готова, па је требало још мало сачекати. Војници су ми нешто говорили, али нисам разумео ни реч руског језика. На крају ме спасао кувар, који је узео моју чинију, напунио је до врха мирисном супом и пожелео ми пријатан оброк. Брзо сам потрчао код насмејане мајке, па смо појели укусну руску супу, најевши се по први пут за много времена.
Улога руског официра
Руси су остали и није било никаквих знакова да ће се даље борити. Притом, свуда су се прошириле гласине како су већ стигли до Берлина и да ће се рат ускоро завршити. Сада смо сваки дан добијали порцију хране – није била велика, али је била веома укусна.
Мајка је изненада почела да прича како ће се рат можда ускоро завршити и да ћемо, бар, имати шта да једемо. Петог или шестог дана након доласка Руса, мајка је приметила да нам је нестало сво посуђе, сва постељина, пешкири и т.д.– очигледно, војници су све украли. Она је заплакала, отрчала до официра и пожалила се на дрскост његових војника. Он није био превише љубазан, али јој је рекао да направи списак несталих ствари. Мајка је дрхтавом руком, записала колико је прибора за јело, чаршава, јоргана, столњака и пешкира нестало и предала је списак официру.
Официр је зграбио пиштољ, изашао у двориште где су се налазили војнички шатори, уперио пиштољ према једном од њих и нешто викнуо (ми, наравно, нисмо ништа разумели). Одједном су из шатора полетели напоље пешкири, шоље, виљушке, ножеви и све остало. Исту тактику применио је и код осталих шатора. Официр је наредио мајци да сакупи све и провери је ли све ту и да га извести. Мајка је, још дрхтећи, све прегледала и увидела да је све било ту. Отишла је до официра и захвалила се.
Руси су пили и прослављали победу над фашизмом
Тада се официр, по први пут, распричао о свом животу.
Према његовим речима, пре рата био је директор конзерваторијума у Одеси, свирао је клавир и имао соло наступе (ова информација највероватније није много истинита. Могуће да се радило о неком доценту, прим. уред.). С нестрпљењем је очекивао крај рата. Такође нам је (ни ми, ни суседи нису имали радио) рекао да ће се рат за неколико дана окончати.
Совјетске трупе, су, како је рекао, већ биле близу Хитлеровог бункера и за пар дана је требало да га заузму.
Након још два или три дана, 8. маја, међу Русима је завладало опште весеље. Бесконачно су узвикивали: „Ура!” „Ура!” и још нешто што нисмо разумели. Међу њима био је и командир – држао је кутију с флашама, које је тријумфално делио војницима.
Угледавши моју мајку, дао јој је једну флашу и наредио да пије за победу СССР над фашизмом.
У тренутку се у његовим рукама нашло неколико пивских часа, у које је до врха налио вотку. Једну од њих морала је да испије и моја мајка, која се, истина, ободрена војницима, након првих неколико гутљаја загрцнула од вотке и испљунула је.
Руси су пили док се није спустила ноћ и певали неке сетне песме и тако пијани заспали. Али, ма како било чудно, ујутру су се пробудили, постројили у врсту по наређењу официра, а он им се обратио говором, од ког смо разумели само реч „фашизам”. Поред тога, наградио је неколико војника, окачивши им на груди ордење.
Након што је официр завршио говор, војници су наставили да певају руске песме – овај пут још мелодичније и много сетније, него претходно вече, кад су били пијани. Већина је плакала, и одједном се и моја мајка расплакала. Како нисам схватао зашто сви они плачу, и ја сам заплакао.
Официр се, очигледно, трудећи да умири мајку, распричао с њом.
Мајци пао камен са срца
Суштина његовог дугог монолога састојала се у томе што се трудио да јој објасни да Немачка и сви Немци, нарочито деца, немају никакву перспективу, па је он одлучио да ме поведе с њим у Одесу. Тамо бих, по његовим речима, имао сјајну будућност, какву само може да понуди совјетска држава. Мајка се јако уплашила, клекла је испред њега и заплакала још јаче, молећи да се смилује и да не одваја дете од мајке, па иако је Немица. Тада му је израз лица постао суров и рекао је да су њему Немци одузели много више; али, ако је она толико безосећајна да остави своје дете да гладује, без представе шта ће даље бити, он ће поштовати њену вољу. Мајци је пао камен са срца, загрлила га је и пожелела све најбоље њему и његовој породици.
Одједном, Руси су постали веома ужурбани – сви су желели да што је могуће пре стигну до својих домова. Попаковали су све њихове ствари, упрегли два коња, прикачили топове и певајући упутили се даље. У журби, заборавили су понешто и то нам је добро дошло у данима и недељама који су уследили. Такође, заборавили су и свог великог чупавог пса. Док су боравили овде, нико није смео да му се приближи, јер су га се сви бојали. Али, схвативши да је остао сам, изненада је постао миран као јагње. Пришао нам је, лизао руке мојој мајци и изгледала потпуно другачије, него раније. Мада, то га није спасило: месарева жена, госпођа Тушински, намамила га је, па смо наредних неколико дана опет јели месо. Не може се рећи да је било много укусно, али, како год...
Уве Тростел је заменик председника берлинског Клуба сећања и прича из живота, бивши члан Комисије за планирање Немачке демократске републике (НДР). Недавно је дао интервју за Спутњик, жарко желећи да се преиспитају односи с Русијом због кризе, изазвани пандемијом вируса корона. Поред тога, узевши у обзир искуство из НДР, објаснио је зашто бивши источни Немци, као и пре, симпатишу Русију.
Подсетимо, свет 2020. године обележава 75. годишњицу победе над фашизмом и капитулације нацистичке Немачке.
У оквиру пројекта „75 година од Велике победе“, Спутњик вам представља ексклузивне материјале о Другом светском и Великом отаџбинском рату. Сазнајте све о највећим биткама и херојима Другог светског рата, читајте сведочења преживелих, коментаре стручњака, погледајте документе које је декласификовало руско Министарство одбране, архивске фотографије и видео-снимке.
Прочитајте још:
