СССР је почетком шездесетих година прошлог века започео припрему конструкције ловца четврте генерације.
Конструктори су имали задатак да направе авион који ће бити бољи од америчког ловца Ф-15 „Орао”. Раду на новој генерацији авиона одмах су приступили три конструкторска бироа: „Сухој”, „Јаковљев” и „Микојан”.
Први руски ловац четврте генерације
Тек 1972. године одабрана су два пројекта од КБ „МиГ” и ОКБ „Сухој” – била су то два прва домаћа ловца четврте генерације – лаки МиГ-29 и тешки Су-27.
Први прототип Су-27 винуо се у небо заједно с тест-пилотом Владимиром Иљушином 20. маја 1977. године. За потребе пробних летова направљено је укупно пет авиона. Први прототипи по својим карактеристикама нису били бољи од америчког ловца Ф-15 и стално су унапређивани.
Пет година од првог пробног лета, 1981. године, према небу је полетео и већ унапређени примерак Су-27-Т-10С. Већ наредне године почела је његова редовна експлоатација у ваздухопловним јединицама.
Светски рекорди
Четири године касније, авион са тест-пилотом Виктором Пугачовом је за само 25,4 секунде достигао висину од 3.000 метара и поставио светски рекорд.
У марту 1987. године још један рекорд на истом авиону поставио је тест-пилот Николај Садовљиков, који се попео на висину од 15 километара за 76 секунди.
„Кобра” и „Чакра” освојиле светску јавност
Су-27 је коначно освојио светску јавност 1989. године на авио-салону у Ле Буржу, где је ловац приказао нову фигуру, коју ће касније назвати по презимену његовог пилота „Пугачовљева кобра”.
Током лета, авион без промене брзине, нагло подиже свој нос, повећавајући угао напада до 120 степени, а затим неко време лети репом напред, да би се потом исто тако нагло вратио у нормалан положај.
Сматра се да та фигура може бити изузетно корисна у борби и спасавању од навођених радарских ракета, због наглог смањења брзине авионе. Овај маневар се такође користи приликом избегавања непријатеља током потере.
У циљу још већег повећања угла напада, направљен је мотор с управљањем вектора потиска, па је захваљујући томе ловац научио трикове као што су „Фроловљева чакра”. Током извођења те фигуре, авион истовремено с повећањем висине смањује брзину, да би затим из тог положаја направио „мртви чвор” и остварио угао напада до 360 степени, односно практично се окренуо око свог репа.
Унапређене перформансе
У испуњавању сложених трикова, авиону такође помаже електродистанциони систем управљања, који нису поседовали ловци треће генерације.
Електрични сигнали уместо челичних каблова учинили су Су-27 супер управљивим и стабилним током лета. Поред тога, авион је опремљен и новим радаром, оптичко-електронским системом и снажним мотором АЛ-31Ф.
Су-27 је званично постао део наоружања Русије 23. августа 1990. године. До тог времена, уклоњене су све мане откривене током тестирања.
Од почетка серијске производње 1984. године, произведено је око хиљаду и по авиона Су-27 и његових модификација, као и модерних Су-30, Су-33, Су-34, Су-35.
Су-27 је такође постао и основа за експеримент при стварању перспективног ловца Су-47 „Беркут” с обрнутим крилом и широком употребом композитних материјала приликом конструисања.
