Недавно објављена студија, коју је предводио одсек за археогенетику Макс Планк института за науку о људској историји, открила је најближу везу између америчких Индијанаца и становника Сибира.
Објављена у среду у часопису „Сел“, студија се базира на резултатима анализа 19 ново секвенционираних људских генома из региона језера Бајкал у Сибиру, укључујући и остатке 14.000 година старе индивидуе, једним од најстаријих пронађених у том региону.
„Ова студија открива најдубљу везу између Сибирца касног палеолита и првих Американаца. Верујем да би ово откриће могло бити кључно за будуће студије Индијанаца“, изјавио је главни аутор студије Хи Ју.
Истраживачки тим открио је да су два анализирана узорка, 14.000 година стара индивидуа из јужног Сибира и један млађи узорак из мезолитика из североисточног Сибира, показали исту генетичку мешавину дервног еуразијана (АНЕ) и североисточног азијског предака (НЕА), која је пронађена код најстаријих становника Америке.
Налази студије указују да су древни Индијанци имали чести генетски контакт са популацијом НЕА порекла. Студија такође открива да је преци Индијанаца у Северној и Јужној Америци насељавали знатно шире подручје него што се до сада претпостављало.
„Горњи палеолитички геном обезбедиће наслеђе за проучавање људске генетске историје“, приметио је Косимо Пост, старији аутор студије.
Студија је такође открила и покретљивост и људских и патогених генома током Бронзаног доба, раздобља којег карактерише растућа друштвена и технолошка сложеност.
Две од 19 тестираних индивидуа биле су заражене патогеном који узрокује кугу, мада се сматрало да је ширење ове болести било олакшано миграцијама из западне евроазијске степе.
„То сугерише дугорочну покретљивост током Бронзаног доба“, рекла је Мариа Спироу, коаутор студије.
Научници сматрају да је присуство патогена који узрокује кугу доказ који указује на „најдубље различите везе“ између популација ужне сибирске и западне евроазијске степе.
„У будућности, са новим информацијама, надамо сеа да ћемо детаљније дефинисати ширење куге“, рекао је Јоханес Краусе, старији коаутор студије.
