Проблем Западне обале отворен је Шестодневним ратом из 1967, када су израелске снаге окупирале ову област на десној обали реке Јордан, која се до тада, заједно са источним делом Јерусалима, налазила у оквиру Јордана.
Уље на ватру у наше време долила је Бела кућа, признањем Јерусалима за престоницу Израела и анексије Голанске висоравни (коју је Израел освојио такође у Шестодневном рату, а анектирао 1981.) 2017, као и Трамповим планом за решење израелско-палестинског сукоба, према којем се предвиђа анексија делова Западне обале. Заједничка америчко-израелска комисија требало би да до 1. јула заврши рад на изради детаљних мапа области Западне обале на које би Израел требало да прошири свој суверенитет.
Одлучујућа акција на Блиском истоку – крај Палестине
Ако се план о анексији оствари, а по свој прилици ће се остварити, територија Палестинске самоуправе биће претворена у бантустане, каже стручњак за Блиски исток Слободан Јанковић и више неће моћи да се говори о Палестини као држави.
„Видимо да постоји усаглашеност, апсолутно сагласје огромне већине политичких снага, а самим тим и јеврејског становништва у Израелу око тога шта треба да буде са долином Јордана и фактички се на овај начин ставља тачка на Споразум из Осла, као и на сваку могућу државност Палестине“, констатује он.
Са анексијом јеврејских насеља на Западној обали, оно што остане од државе Палестине биће неповезане енклаве, а израелска влада покушаће да обесмисли палестински идентитет везавши преостало арапско становништво за Јордан.
„У Израелу се све мање прича о палестинској држави зато што је она неодржива. Видели смо Трампову мапу. Такво решење за једну државу неодрживо је. Она не би имала контролу ваздушног простора, не би имала границу са другим државама. Уколико се оствари анексија, Палестинци неће имати директан контакт са Јорданом, као што га де факто немају ни сада, али док се причало о решењу које је подразумевало две државе, до доласка Трампа на власт, Палестинци су били убеђени да ће имати државу која ће се граничити са Јорданом. Овако, тога неће бити. Постојаће коридори које ће контролисати Израелска војска“, каже Јанковић.
Мало маневарског простора за Палестину
Палестинској влади преостао је врло мали маневарски простор, а најава председника палестинске самоуправе Махмуда Абаса да Палестина иступа из свих споразума са Израелом и САД Јанковић карактерише као „крик очајника“ како би се скренула пажња светске јавности на оно што се догађа.
„То је једино што могу да ураде. Али постоји проблем легитимитета људи који то говоре, јер Абас је човек који влада без избора, који је затворио сваку слободну реч. У Палестини нема ни председничких, ни парламентарних избора. Абас влада уз помоћ своје председничке гарде, полиције која хапси и затвара свакога ко га критикује. У појасу Газе влада Хамас, такође без избора. Они желе изборе, али траже да се организују у целој Палестини“, објашњава Јанковић.
У појасу Газе, делу Палестине који се налази између Израела и Египта, ситуација је, према Јанковићевим речима, још очајнија него на Западној обали. Уз незапосленост већу од 50 одсто, појас газе суочава се са континуираним хибридним ратом, уз повремена ракетирања из Израела.
Уз врло мало новца, Хамас тешко контролише ситуацију у појасу Газе, у којој делује организације попут „Исламског џихада“, а и борбе кланова су честе.
Ново „арапско пролеће“ на видику
Блиски исток очекује још једно „арапско пролеће“, оцењује Јанковић. Изливи незадовољства већ су почели пре ширења пандемије коронавируса у Либану, Ираку, Ирану, а уз то, пад цена нафте ствара проблеме за многе државе, у првом реду заливске монархије.
Недостатак прихода од нафте, већ је узроковао да Саудијска Арабија смањи дотације становништву и повећа порезе и ПДВ. Државе попут Уједињених Арапских Емирата мораће да смање свој интервенционизам, сматра наш саговорник. Са резањем интервенционистичких буџета, промениће се и геополитичка слика региона.
„Када нема новца, а ранији економски проблеми нису решени, ситуација се додатно закувава. Мислим да је Израел проценио да ће доћи до великих проблема, до нових великих немира, репризе „арапског пролећа“ или избијања новог рата, и да у тој општој пометњи може да настави са политиком присвајања све већег дела територије окупиране 1967“, каже Јанковић.
