Тито је, каже историчар Љубодраг Димић, редовни члан САНУ, био историјска громада, ретки политичар који је прелазио гвоздену завесу, удаљио се од Европе и дошао до Трећег света поставши лидер несврстаних, преживео загрљај Јосифа Стаљина а сукоб с њим капитализовао на Западу.
Титова спољна политика као обруч држала расушено буре Југославије
Та и таква спољна политика, иако орочена његовим трајањем, последњих 10 година Титовог живота својим обручима, како каже Димић, колико-толико је држала расушено буре југословенских република, да би се на крају све обрушило у грађанском рату.
Концепција братства и јединства била је један од ослонаца Титове Југославије, а он сам је веровао да је решавање националног питања једна од највећих тековина револуције.
Када су Тита у мају 1945. питали за границе југословенских република он их је упоредио са жилицама у мермеру — кад прођете преко њих не осетите ништа. Неколико деценија касније то ће постати међудржавне границе.
Како су цртане границе република
Димић, гостујући у емисији поводом 40 година од Титове смрти, подсећа да је границе за свега две недеље одредила партијска комисија на челу са Милованом Ђиласом. Неке су, истиче, биле историјске а неке исцртане, а сада су то границе светова, „онога шта јесте а шта није Европа”.
Границе су, како даље образлаже, направљене тако да умање снагу Србије и српског народа који је живео и на просторима других република. Он ће касније бити прогањан и сабијан у матицу.
„У том контексту отвара се проблем да ли је ту било решено национално питање. Оно је у тој федерацији равнотеже било решено 1945. пре свега захваљујући употреби силе партије. Већ средином шездесетих година та прича о братству и јединству је дерогирана чињеницом да југословенска држава живи у кризи од 1948. и да те последице отварају сукобе унутар партије на власти“, описује Димић.
Иако је 1961. у склопу успореног приближавање Срба и Хрвата као два кључна народа направљена граматика и речник српско-хрватског језика, прича о подједнаком партиципирању југословенских народа у револуцији, изнета исте године на конгресу историчара, била је темпирана бомба јер то није одговарало стварности и јер је један народ поднео веће жртве а после тога ради мира у кући почео да бива потискиван.
„Тито није решавао српско питање, држао га је затвореним и кад је сишао са историјске сцене оно је отворено на еруптивни начин у другој половини осамдесетих што је изазвало реакцију целе околине“, констатује Димић.
Ћутање српских кадрова
Томе су, како примећује, својим ћутањем допринели и српски кадрови.
„Српско питање је отворено тек у време Слободана Милошевића али друга је ствар да ли је он за то био спреман. Како је он реформисан из партијског функционера у вођу нације, како је човек који није био припреман да разуме српско питање почео да га решава и уз чију помоћ — то све заслужује озбиљну анализу да нам се грешке не би понављале“, уверен је историчар.
На питање да ли су нерешена национална питања и главни разлог зашто се Југославија распала малтене преко ноћи, и да ли се Тито огрешио о Србе, пензионисани генерал Лука Кастратовић истиче да се Југославија није урушила него је разбијена.
То је почело далеко раније, западни политичари су више година пре Титове смрти расправљали о томе како да се после њега изврши прекомпоновање југоисточне Европе, каже Кастратовић. Иако не пориче да у свему има и одговорности Јосипа Броза, јер „Тито је био свестан шта се спрема“, генерал сматра да је кључни разлог за распад Југославије то што су осамдесетих година на чело републичких партија дошли људи који су инструирани да раде у складу са интересима западне политике.
Разбијање ЈНА
Кастратовић ту налази објашњење и за расуло које је ЈНА доживела почетком деведесетих година када су јој многи официри окренули леђа и сврстали се у строј сецесиониста.
„ЈНА је разбијана смишљено, а то су првенствено радиле обавештајне службе Немачке, Енглеске, Америке а све уз благослов Ватикана. Огромне новце давали су и нашим дипломатама који су били лакоми на новац да би уводили постепено своју идеологију. После 1984. стваран је однос снага у корист Запада“, тврди Кастратовић.
Академик Димић напомиње да је ЈНА као модерна армија била спремна да брани границе Југославије од спољног непријатеља али не и од унутрашњег, те да није могла да избегне судбину државе.
„Када је држава почела да се федерализује Уставом из 1974. армија је истог тренутка парализована“, каже Димић, за ког је посебно важна прича о покрајинама као одговор на питање како су оштећени Србија и Срби.
„И то није био крај: дошло се дотле да је том народу оспорено право да живи у једној држави која се звала Југославија. За сваки вид отпора проистекао из чињенице да је српско питање отворено у тренутку кад држава почиње да се распада показивали су прстом на Србе као кривце за терор што је постао пропагандни стереотип. Тако се идеја о хегемонизму великосрпске буржоазије претворила у тезу о великосрпском хегемонизму која ће разорити Југославију по цену уништења делова српског народа на периферији. Истовремено, то је и даље доминантна идеологија у читавом низу држава које су настале на постјугословенском простору“, упозорава Димић.
Шта је Кардељ саветовао косовским Албанцима
По сличном обрасцу развијао се и проблем Косова где је преломна 1967. година када је на партијском пленуму Тито рекао: пазите да у Србији не крене све националистичким трачницама.
„Српско руководство почело је лов на вештице. На партијском састанку у Београду проф Јован Марјановић и Добрица Ћосић изнели су шта се дешава на КиМ, због чега су избачени из партије. А онда су 1968. демонстрације албанских сепаратиста изненадиле југословенску власт, док су кадрови са Косова први пут од Тита и Едварда Кардеља добили подршку“, наводи Димић и додаје да Кардељ чак саветује албанским кадровима да у том процесу удаљавања од Србије искористе „социјалистички наклоњене снаге у српском руководству“. Историчар подсећа да је исход био побуна албанских сепаратиста 1981. и прављење паралелне државе, а кад је куцнуо час та сегрегација послужила је НАТО пакту као иницијална каписла за судар с Југославијом.
Оваква заоставштина разлог је што су мишљења о Титу поларизована међу Србима. Ипак, како оцењује Кастратовић, искуства Титовог рада у неким сегментима могу бити искоришћена као путоказ.
„Лако је било Тита уздизати, а лако га је и сада вући по улици али се нико није упуштао у то да га критички истражи и на основу тога извуче закључке који сутра могу да нам помогну“, поручује Димић.
Прочитајте још:
.JPG){kind=link}