Стојим на железничкој станици Келети у Будимпешти и покушавам да схватим са ког перона иде воз за Београд. Први колосек – Vienna, није. Други – Минхен, није. Трећи – Загреб, није. Pozsony, није. Како Pozsony? Чекај, такав град не постоји у Мађарској, не постоји ни у Европи, на тренутак заборавих да тражим колосек са којег креће воз за Београд. Пролази железничар, љубазно га на енглеском питам који је то град Pozsony, одговара ми – Пожун. Није било интернета, па сам по повратку кући питао комшију Иштвана шта је Пожун. Човек ми је објаснио да је то био главни град Горње Мађарске, а да је сада главни град земље која пре тога није постојала – Словачке. Па добро, зашто га не зовете Братислава? „Зато што је то наш стари град, а не наших некадашњих баштована“, одговори ми Иштван. Замерио сам Иштвану овакав одговор, националистички. Није лепо, ни културно.
Прошло је пар година док нисам дошао у Пожун, односно Братиславу. Центар града је врло леп. Узалуд сам тражио да нађем неку књигу из историје Словачке на неком од мени познатих страних језика. Нашао сам књигу о словачком менталитету, о мађарској, аустријској и совјетској окупацији. Поверење у сопствено познавање енглеског језика сам изгубио када сам продавачицу у књижари питао да ми препоручи књигу о словачким борбама за слободу против окупатора, још мање разумевања је имала за мене када сам је питао о учешћу словачке Цркве у борбама за слободу словачког народа. Ту ми је поменула црквеног управника Словачке у време Хитлера. Ја нисам питао о сарадњи са окупаторима него о ослобођењу од окупатора. Закључио сам да морам да обновим енглески јер жена није разумела ни смисао мог питања.
Шетајући Братиславом схватио сам да највећи број старих здања, очуваних и у добром стању, имају мађарски натпис или посвету. Остали су били на енглеском. На словачком су били само натписи из доба социјализма и административна здања.
Успут сам нашао књигу о словачкој историји, сео у један од прелепих паркова и почео да читам.
Сва модерна историја се састојала у писању значајних књига о ослобођењу словачког народа и тешком положају становништва које се углавном бавило пољопривредом под разним окупаторима. И тако стотинама година, неколико векова.
Прва словачка држава створена је у време Хитлера, друга после 1991. године.
Разговарајући са аустријским колегама у фирми у којој сам радио, а чије је седиште било у Аустрији, схватио сам да део послова одлази из Беча у Братиславу. Моје колеге су биле задовољне из два разлога. Објаснили су ми да ће тако значајно смањити трошкове плата јер у Братислави, која је иначе удаљена сат времена колима од центра Беча, Словаци раде и за 2,5 – 3 пута мању плату, и друго, досадни део одлази од њих. Чекајте, узвикнуо сам. Да је Београд тамо где је Братислава и да нам неко да мању плату три пута само зато што смо ми Београд а они Беч, не смем да замислим шта би било у Бечу. Аустријски одговор је био хладан и истинит. Братислава није Београд. Знамо ми то, али већ столећима су они навикли да раде за нас за мање новца оне послове које ми нећемо да радимо и при томе се никада нису бунили. А тај ваш слободарски дух није примерен данашњој Европи, ви ментално не можете то да схватите.
Мирослав је одувек хтео да постане дипломата. Лепо васпитан, врло интелигентан, даровит за језике, научио је правила понашања где му је место и најважније – кога треба да слуша. Као таквом, сва би му врата била отворена и на бечком двору, у салонима Будимпеште (наравно до одређеног степена), а и у време комунистичке власти. Брисел га је лепо прихватио. Био је јако задовољан да постане задужен за једну словенску земљу са прелепом обалом, мирним морем и момцима који хоће да га слушају. Ниђе љепше.
Историја те земље га није много занимала, битно је убедити крсне и паметне да испуњавају одређене циљеве које је Брисел зацртао, да су спремни да постану нешто као Словачка. Ментално са њима није имао проблем јер су причали његовим језиком, који су они временом учили јер га од старих нису могли научити. Језик покорности.
А онда се десила побуна, хиљаде тих крупних Јужних Словена су данима ишли са иконама и викали „Не дамо светиње”.
Било би нефер рећи да је Мирослав био поткупљен да не разуме, то што су ти људи узвикивали је једноставно излазило из његовог менталног координатног система. Као да је важно коме припада Црква. Заборавио сам где је било седиште наше Цркве и од када, а они сада воде рачуна о Цркви, мислио је Мирослав. Боравећи у Никшићу видео је споменик који му је личио на споменик неком градском хумористи који се смеје. Уљудно је питао домаћине какав је то споменик, а њима је било непријатно да сад причају о томе. Прича о Крсту Поповићу, сараднику окупатора за време Другог светског рата и борцима за ослобођење од Србије је била интересантнија прича, по њима. Онда је чуо причу о Љубу Чупићу, који се смеје пред стрељање. Онда је чуо причу о борбама против Турака, чуо је причу о свим црногрским биткама, о Мојковцу, о 13. јулу.
Ту ноћ је сањао причу коју је чуо као мали. Била је то прича о томе како су слуге хтеле да преваре газду, убедиле га да је коњ не само прелеп него и миран, спокојан, лако га је јахати.
Попели су газду на коња, а онда је овај показао сву своју природу, нагло скочио, неколико пута се пропео и збацио газду који је задобио тешке повреде и остао заувек непокретан.
Пробудио се потпуно знојав и питао се – да ли сам сањао Црну Гору?
Погледајте још:
