У међувремену је неименовани стручњак државне корпорације објаснио да се не ради баш о овом совјетском шатлу. По његовом мишљењу, оживљавање самог „Бурана“ је бесмислено јер пројекат није био најуспешнији: превише масиван, прескуп.
Уместо тога, према мишљењу стручњака, добро ће доћи лагани и отпоран на високе температуре шатл са добрим карактеристикама за лет. Споменуо је да је у совјетско време такав постојао —тајно је био конструисан у научном центру „Муња“ у оквиру програма „Спирала“.
Лапот, Буран или Муња
Дакле, враћамо се познатом, фантастичном, маневарском свемирском броду „Лапот“, који је конструисан углавном за борбу у свемиру као ловац шатлова.
Све је почело као такмичење Америке и СССР-а у свемиру крајем педесетих, почетком шездесетих.
Прво је био амерички свемирски „диносаурус“. То је био орбитални бомбардер, извиђач, пресретач. Његов генерални конструктор био је Валтер Дорнбегер. За тестирања су одабрали најбоље астронауте. Укључујући и Нила Армстронга.
Затим су затворили тај програм и пребацили се на освајање свемира. Али у СССР-у су до тада већ припремили комплетан, садржајан одговор Дорнбергеру — пројекат двостепеног комплекса за вишекратну употребу: хиперсонична транспортна летилица за достављање орбиталног авиона.
Орбитални авион се не лансира у орбиту ракетом, већ транспортном летилицом за достављање орбиталног авиона, која може да лети хоризонтално и убрзава до скоро 7,5 хиљада километара на сат, а то је шест пута брже од звука. Претпостављало се да овом двојцу није потребан ни космодром, довољна је обична стаза за полетање.
Генијални конструктор овог система је био Глеб Лозино Лозински. То је управо онај кога су шапћући звали „Бесни Евгенијевич“ и у чијем су кабинету одрасли људи, велики професионалци, падали у несвест. Каније је његова ћерка говорила да је он жалио јер нема војне доктрине у земљи и рекао је да ће покушати да је створи.
Борбени свемирски брод за пилоте-асове
Оно што треба рећи о броду Лозино Лозинског је да је то борбени свемирски брод. То је ловац са једним местом, који није конструисан за тихи и мирни лет у аутоматском режиму, већ да би њиме управљали пилоти-асови и за маневрисање у свемирској борби. А по овоме, како кажу стручњаци, свемирски шатлови и „Лапот“ се нису могли упоредити. Специфичан облик трупа је патентирано решење које је изабрано узимајући у обзир аеродинамику.
„Лапот“ је могао да лети кроз свемир и проверава који апарати лете изнад земље и шта тамо раде. А по потреби могао је да уништи стратешке непријатељске циљеве нуклеарним ударом. На броду је предвиђено постављање шест ракета класе „свемир — свемир“. Истражено је и питање употребе ласерског оружја. То је била руска свемирска патрола.
Ово је подзвучни аналог — МиГ-105.11. Возило од осам метара са максималном брзином 800 километара на сат. Седамдесетих година су га тестирали пилоти Петар Остапенко, Игор Волк, Валериј Меницки, Александар Федотов, Авиард Фастовец. Најбољи од најбољих.
У почетку се то, очигледно, сматрало најважнијим послом, јер је било питање одбрамбене способности свемирске силе. Конструисање је вршено у строгој тајности: инжењери нису увек знали на ком пројекту раде. Пилотима нису увек говорили шта тачно тестирају, а први прототипи су настали под псеудонимом БОР.
Међутим, када су у САД седамдесетих година почели да праве свемирски шатл, тада је совјетско руководство хитно затражило изградњу истих таквих свемирских бродова. Узалуд је Лозино Лозински покушавао да објасни да су ти бродови, у ствари, погодне мете за његовог ловца. Да су у земљи много пре Американаца конструисали брод за вишекратну употребу са керамичком, термичком заштитом и јединственим системом за спашавање у хитним случајевима, који по потреби „ликвидира“ читаву кабину и претвара је у капсулу за спасавање.
Министар одбране, маршал Андреј Гречко се упознао са пројектом и написао резолуцију у којој је споменуо „фантастику“ или „фантазије“, и позвао људе да се „баве стварним послом“. То је био почетак краја.
„Генерал ратова звезда“, тако су касније звали Лозино Лозинског, пристао је да направи домаћу верзију шатла — систем „Енергија Буран“, али истовремено је тајно и незванично наставио да ради на свом пројекту „Спирала“.
То је БОР-4, односно, Космос-1374, кога је ракета носач Р-14 Чусоваја, ознака 8К65, 3. јуна 1982. године лансирала у орбиту. Космоплан је направио један и по круг око Земље и спустио се у Индијски океан, где су га чекале совјетске крстарице. И не само оне. Генерални конструктор је говорио да су се НАТО трупе надале да ће „ухватити“ космоплан, али им то није успело захваљујући невероватној тачности израчунатих карактеристика лета. Међутим, аустралијска морнарица је успела прилично добро да фотографише совјетски новитет. Те фотографије се касније стигле до ЦИА и НАСА.
Потребно је рећи да се „Бурани“ такође не могу назвати потпуно ископираним верзијама „шатлова“. На пример, амерички шатлови су могли да се приземље само уз мануелно управљање.
Совјетски аналог је 15. новембра 1988. године направио два круга око Земље и безбедно слетео у аутоматском режиму, због чега је и уврштен у Гинисову књигу рекорда. Тачно је да је то коштало живаца тим конструктора: пре планираног слетања, возило се изненада поново подигло на небо и отишло у непознатом правцу. Испоставило се да је био прилично јак ветар и рачунар у возилу је дао команду да се направи још један круг.
Дакле, при полетању је и окончана славна историја совјетских војних свемирских летелица. Почетком деведесетих руководство земље није могло да одлучи да ли су потребни „Бурани“, на које су потрошили невиђени новац. А о „Лапоту“ није било речи. Његов затупљени предњи део нису хтели ни да погледају.
Праћење сна совјетске космонаутике
Изгледа да је НАСА Буран више ценила. Направила је систем за лансирање летилица са посадом ХЛ-20. Никада није полетео, али на основу њега су конструисали побољшану верзију са поетским именом Дрим Чејсер.
Један од главних менаџера НАСА Марк Сиранџело, посетио је руске инжењере 2005. године и изјавио да би њихова имена требало да се појаве поред имена америчких конструктора на листи конструктора овог космоплана. Не зна се шта су му одговорили, али чињеница је да Дрим Чејсер није најуспешнији наставак „Спирале“. Ово је његова „статичка конфигурација“. Изгледао је као „Лапот“, полеће као „Лапот“, али способност маневрисања совјетске свемирске летелице је недостижан сан.
Међутим, касније се појавила још једна верзија, исто са карактеристичним предњим делом. У питању је мини шатл Боинг X-37 — беспилотна летелица за вишекратну употребу која може да лети у орбити годинама и да слободно маневрише на висинама од 200 до 750 километара. Руски војни стручњаци су уверени да је ово устари пуноправни борбени и извиђачки авион — нешто слично ономе о чему је у своје време маштао генерал Лозино Лозински. Недавно, 17. маја 2020. године, Боинг X-37 је кренуо са још једним у низу летом на ракети носачу Атлас V.
У светлу свега наведеног, чини се да је такав свемирски брод апсолутно неопходан Ваздушно-космичким снагама Руске Федерације, и што пре га конструишу и лансирају, то боље. За сада само поручују да је Русији потребан теретни свемирски брод за вишеструку употребу за летове на МСС. У том смислу, „Лапот“ је у потпуности одговарајући: као што је споменуто у телевизијском филму „Роскосмоса“ о Лозино Лозинском, његов космоплан може превозити и до осам тона по лету, што је без преседана.
Прочитајте још:
