Цене нафте у Венецуели порасле 83 милиона пута

Међутим, кад нулу помножимо макар и на трилион, резултат је опет — ништа. У овом конкретном случају стара цена порасла је на до 5.000 боливара, то јест — више од 83 милиона пута и опет се за један долар може купити око 40 литара бензина.

По овој бенефицираној цени бензин ће ипак моћи да добију само они који поседују специјалне картице (домовинске карте) и не више од 120 литара месечно. Остали ће бензин моћи да купе по цени од пола долара за литар на приватним пумпама. Објављен је списак од 200 приватних пумпи које имају право да саме увезу бензин. Постоји бојазан да ће овај дуални систем цена довести до новог хаоса на локалном тржишту.

Како је Мадуро објаснио, Венецуела је била приморана да увози нафту, платила је доларима, тако да ће је и продавати за доларе. Председник додаје: „Венецуела мора да уведе међународне цене бензина, како бисмо избегли да нас краду из Колумбије и Кариба.“

​Цене нафте као политички фактор

Ова карипска земља има највеће резерве нафте на свету и сходно томе најниже цене, па је управо поскупљење 1989. године било разлог за народну побуну, такозвани Каракасо, у коме је по проценама погинуло 3.000 људи и који је умногоме помогао Чавезу да дође на власт 1992. Цена нафте је до данас била толико ниска, да више не постоје новчанице којима бисте могли да платите за пун резервоар. Да штета буде још већа, стотине хиљада барела нафте дневно кријумчарене су преко илегалних граничних прелаза у Колумбију. 

Како ће народ реаговати на нове цене горива и да ли ће нове владине мере довести до социјалних немира? На ово питање одговара Владимир Адријанса, венецуелански експерт у области међународне политике: „Повећање цена бензина могло би да изазове немире. Међутим, не овде у Венецуели, већ у суседној Колумбији. И њихово незадовољство ће бити све веће док се наше цене буду приближавале њиховим. Колумбија већ годинама профитира на нашим ценама нафте и сада ће се наћи у ситуацији великог дефицита.“

Последња три месеца земља се нашла у досад невиђеној несташици бензина. Неколико фактора довело је нафтног гиганта до ситуације у којој мора да увози туђе гориво. На првом месту су америчке санкције које Венецуели не дозвољавају да продаје свој ресурс нити да купи резервне делове неопходне за рад рафинерија.

Прениска цена, или буквално поклањање бензина становништву лишавало је националну компанију ПДВСА зараде деценијама, па су улагања у погоне била минимална. Економисти процењују да је држава због ових цена губила најмање 10 милијарди долара годишње.

Корупција и илегални извоз у Колумбију додатно су опустошили нафтну индустрију.

Политичка победа није увек и — економска

Возачи су у километарским редовима чекали по 3 дана, а на црном тржишту цена бензина је достигла 3 долара за литар. Мадуро је био принуђен да у помоћ позове Иран, који је на Карибе послао 5 танкера нафте. 

Колико год је долазак иранских танкера у Венецуелу огромна политичка победа две земље, које су испред носа Америке, упркос санкцијама и директним претњама Трампове администрације, извеле ову маестралну операцију, у економском смислу Венецуела опет није на добитку. Америчке дипломате и локални медији тврде да је Мадуро иранску нафту платио златом.

Техеран је изразио спремност да настави да помаже Венецуели. „У случају да нам Венецуела упути нови захтев, позитивно ћемо одговорити“, рекао је портпарол иранског Министарства иностраних послова Абас Мусави. 

Ипак, са нафтом су у танкерима стигли и резервни деволви за рафинерије. Присталице власти се надају да ће земља у најкраћем могућем року поново покренути своје погоне и стати на ноге.

Владимир Адријанса истиче грешке венецуеланске владе која је могла да избегне данашњи сценарио. „Венецуела увози из Америке компоненте неопходне за производњу бензина, које би могла и сама да производи. То је урађено против политичког плана Уга Чавеза, који је инсистирао на економској независности. Нажалост, поједини сектори наше економије, као што је енергетски, нису се руководили овим правилима, већ их је покретала корупција.“

Крај епохе

Иако је у Венецуели инфлација у 2019. години износила 9,500 одсто према подацима Централне банке (и 200.000 одсто према подацима Светског монетарног фонда), па пораст цене бензина и није толико изненађујући, многи сматрају ову одлуку Мадура једним од најтежих удараца од када се Венецуела налази у кризи — просечна плата у земљи је 4 долара месечно.

Ниске цене бензина заштитни су знак политике Уга Чавеза. Коришћене су као адут владајуће партије у свим изборним кампањама. Бесплатно гориво као популистичка мера већ две деценије доноси позитивне поене чавизму. Међутим, услед тешке економске кризе, Мадуро је већ у неколико наврата предлагао поскупљење. Имајући у виду и политичку кризу у земљи, ове мере све до сада нису добиле подршку чак ни међу припадницима власти.

​Данас, када влада објављује ревалоризацију овог производа од примарне важности, опозиција, која се одувек противила ниским ценама, сада не прихвата њихов пораст. Хуан Гваидо, кога више од 50 земаља признаје као привременог председника Венецуеле, рекао је да је Мадуро сахранио последње што је остало од Венецуеле као петро гиганта и додао: „Ово решење диктатора је један од најтежих удараца који је Венецуела примила у својој историји.“