Вирусни налет свом силином у кратком времену захватио је практично све просторе, све популације и све делатности које се пре свега темеље на радној мобилности, социјалним и радним контактима.
Брзина и силина вирусног деструктивног таласа с пуно почетних, преносних и последичних непознаница указала је на научну неспремност и све мањкавости у кризним раздобљима по пуно друштвених и државних параметара уређених система, друштава, простора и држава.
Свет је једноставно застао, а нова времена и нови обрасци организовања постали су нужност.
Затварање у уске националне оквире и повратак државним одлукама у интересу властите популације уздрмао је помно политичко-дипломатски грађени асоцијацијски систем и потврдио образац функционисања у новим кризним и могућим будућим околностима. Поновно се потврдило како је људска популација апсолутно најважнији део сваког друштва и простора и основни чинилац сваке делатности, а долазак изненадне и непланиране кризе (вирусне или неке друге) удар који поремети мање-више све устаљене законитости, преноси „Геополитика“.
Финансијски и радни поремећаји су посебно видљиви и с далекосежним последицама, па су резолутне одлуке и поступања националних влада кључни за ублажавање деструкције и усмеравање развојних процеса у будућности.
Заснована наравно на знању, способности, одговорности и стручности уз напуштање досадашњег политичког детерминизма.
Деструктивни фактори
Привремена заборављеност миграцијских притисака према Европи и демографских проблема везаних уз смртност, природни пад, депопулацију и недостатак одговарајуће радне снаге развијених и изразито депопулацијских европских земаља биће кратког века, јер су управо ратне и овакве данашње вирусне кризе и највећи деструктивни фактори сваке популације, ма колико она била медицински, организационо, технолошки и на сваки други начин заштићена и развијена.
Праве рефлексије вирусне кризе на демографске структуре још се не виде у службеним статистикама, али могу да се претпоставе и пројекцијски поставе према парцијалним подацима о смртности и повећању броја незапослених који су нам већ доступни практично за сваку земљу.
Демографски поремећаји су очекивани, а државне интервенције ће свакако бити потребне у функцији демографске ревитализације и укупног развоја.
Смањивањем радних, производних, продајних и осталих сличних активности у кризним временима кад приходи, добит и финансијске акумулације нису у очекиваним, планским или већ навикнутим пословодним оквирима, резултирају великим бројем отказа.
Отказ се показао као најједноставнија пословна мера и заправо је негација кључне важности људске популације у свим делатностима. Делом су откази радног односа нужност због немогућности стварања потребних прихода, али делом су и последица смањивања профитних трендова, неплаћања за физички изостанак с посла, неспособности кризног управљања и слично. Насупрот томе, затварањем граница, забраном путовања и социјалним раздвајањем, неке друге делатности које нису морале да заустављају своју активност (грађевинска нпр. и сличне), имају истовремено велики проблем одржавања функционалног пословања управо због немогућности осигуравања радне снаге мобилним или миграцијским моделом.
Ублажавање удара
Кризна отпуштања радника и њихов недостатак у темељним делатностима које могу и морају да функционишу у свим околностима, потврђују потребу законског дефинисања радних права у кризним временима и државне подстицајне интервенције примарно засноване на пореским систему као најважнијем обрасцу ублажавања последица.
Државни модел ублажавања кризног удара притом не би смео да буде линеаран, јер је и потенцијал реаговања на кризу различит и коначно би у кризним временима требало да се спроводи модел усклађености с могућностима.
Вишак радне снаге
Доласком вирусне кризе постојећи образац осигуравања радне снаге једноставно је прекинут, а велики број нових незапослених због кризе практично мења уходану парадигму. А наставак следи по новим правилима и приступима.
Разматрање наставка и дефинисање нових образаца запошљавања, подстицајних мера и миграцијских законитости радне снаге потврђују се и сврставају међу приоритетна одлучивања и поступања.
То потврђују и последице кризе управо у Аустрији и Немачкој, због чега се нужно променила и пројекција потребе за радном снагом из балканских земаља.
Према стручним проценама, вирусна криза ће довести до највеће рецесије у Немачкој након Другог светског рата и пораста стопе незапослености са 0,7 на 5,8 одсто, као и нефункционалног тржишта рада због ограничења контаката.
Истовремено је пораст незапослености у Аустрији због кризе у релативним односима према укупној запослености и према броју становника већи него у Немачкој: Аустрија има пораст незапослености у односу на прошлу годину 58 одсто, а Немачка 19 одсто.
Прочитајте још:
