Подршку протестима у САД пружили су грађани Тел Авива, Лондона, Париза, Берлина, Најробија, а у Истанбулу се више од 50 људи сукобило са полицијом само неколико минута након што је почео протест због Флојдове смрти и, како наводе, полицијске бруталности у Турској.
Коментаришући догађаје у Америци и њихово „преливање“ на европске и афричке земље, професор Филозофског факултета у Београду, историчар Чедомир Антић каже да треба имати на уму да је Флојдова смрт врло тежак догађај који се десио у веома осетљивом и сложеном тренутку после велике епидемије.
Протести се из САД преливају у Европу и Африку
„У Сједињеним Америчким Државама вирус још хара, а од последице короне умрло је више од 100.000 људи. Као друго, ми већ годинама очекујемо нови удар економске кризе, с обзиром на то да капитализам није реформисан после 2008. године. А као треће, у Америци је изборна година. Такође, САД су глобални лидер, оне су лидери по трендовима и већина планете их подражава, па су ове демонстрације свакако послужиле као узор, јер се свако сети своје муке“, каже Антић.
Он подсећа да је у време када је Обама био изабран, он био представник целе једне расе, а не само оног дела грађана САД који су за њега гласали.
„Током протеклих 28 година, од немира у Лос Анђелесу 1992. године, ситуације попут овог убиства се врло често догађају, без обзира на добре помаке, у смислу да је и први човек војске, министар спољних послова, председник Врховног суда и председник САД био припадник заједнице Афроамериканаца. Дакле, ствари се ипак нису значајно промениле и све ово у Америци је започело као последица тога. Када је реч о протестима у другим земљама — свако гледа своје тешкоће. Тих 48 земаља подсахарске Африке се налази и даље у једној врсти неоколонијалног односа са својим метрополама, они и даље нису равноправни. Ни у Европи их не гледају равноправно. То све показује напетости у модерном свету и наравно да су људи подстакнути тим демонстрацијама које су вероватно највеће од времена вијетнамског рата“, оцењује Антић и додаје да, на срећу, још нема такве врсте народног гнева и насиља какво је виђено у Лос Анђелесу 1992. године.
Расно питање у Америци експлозивно
Према речима професора Факултета политичких наука Часлава Копривице, иако амерички званичници тврде да расно питање код њих не постоји, евидентно је да то није тако и да је то питање доста експлозивно.
„Са друге стране, Америка се доживљава као лакмус папир за оно што се дешава у свету, па по принципу ’спојених судова‘, као и да се европске земље доживљавају као нека ’провинција‘ у односу на Америку. Тако имамо ситуацију да ако се у САД нешто дешава, попут овога сада или неких сличних ствари, људи осећају потребу да реагују на тамношње догађаје и искажу свој став“, објашњава Копривица.
Како наводи, у Европи је питање расне неједнакости и сегрегације кудикамо мање него у Америци, али она такође има озбиљан проблем са становништвом које није интегрисано.
„Међутим, ту су ствари мало другачије природе, јер у Европи постоји домицилно становништво. Немци имају израз ’гастарбајтер‘ — радник који је гост. Институција госта пак изгледа занемарена и превиђа се њено значење, јер ако је неко заиста гост, као што су рецимо били радници из Магреба, односно њихови потомци који су долазили у Француску или Белгију од осамдесетих година па наовамо, постоји некакво право домаћина да им ускрати гостопримство. Међутим, то је у Француској одавно превазиђено и заборављено, па онда имате ситуацију да људи који су неинтегрисани у француско друштво или чак потомци оних који су дошли као радници постану исламисти, диктирају одређене услове секуларним државама као што је Француска“, оцењује Копривица.
Различити циљеви ДеМОНстРаната
На питање могу ли се амерички протести „прелити“ на остале државе у већој мери, Чедомир Антић каже да увек постоји први пут, али да у тако нешто ипак не верује, јер ови протести нису окупирали Вол стрит, нити су прешли границе Источне обале САД, а камоли читаве Америке.
„Мислим да свако овде има своје циљеве, а ти циљеви су различити. Подсетићу да се 1996. и 1997. године велики народни, студентски бунт који је започео у Србији, на неки начин прелио и у Бугарску, Турску и Албанију. Али, то нису били исти циљеви. Просто је била једна, очигледно, мода тог времена. Садашње догађаје у Америци пак прате сложене околности и они који све посматрају кроз призму наступајућих избора, кажу да је занимљив тренд који се јавио. Наиме, Трамп који је у ову кампању ушао прилично оптерећен личним проблемима, по први пут је због ових демонстрација поправио свој рејтинг, иако је од многих образованих људи виђен као генератор овог проблема. Дакле, и парадоксалне ствари се догађају“, примећује Антић.
Копривица верује да ће се Европа тек суочити са проблемом, али са интеграцијом новопридошлог становништва.
„Мислим на мигранте, јер присуствујемо ситуацији која је доста необична, да стотине хиљада људи из земаља које уопште нису у рату и где нема никаквих сукоба, прелазе хиљаде километара да би дошле у Европу, иако успут имају добростојеће исламске земље. То је нешто што изазива, благо речено, чуђење Европљана, па и грађана Србије. Дакле, ако имате проблем да и потомци ових старих усељеника још нису интегрисани, а имате навалу нових, поставља се питање не само чија је Европа и чије су те појединачне националне земље, већ и да ли је Европа способна да апсорбује толику количину становништва, које не само да се у културном погледу објективно изузетно разликује, већ не показује ни намеру да се интегрише у навике и обичаје домицилних друштава. Штавише, жели да живи засебно, а некад показује спремност да и агресивно демонстрира своју различитост. А можда имају и неке другачије циљеве о којима сада можемо само да нагађамо“, закључује Часлав Копривица.
