Системско решење и повратак научних критеријума
Угледни лингвиста, редовни професор Филолошког факултета и крагујевачког ФИЛУМ Милош Ковачевић овако за Спутњик коментарише добру вест да Десанкина поезија остаје у програму за трећи и четврти разред гимназије. Уместо „гашења ватре једним писцем“, професор Ковачевић решење види у повратку научних критеријума у рад комисије за израду планова и програма за наставу.
„Сасвим је логично што је до овога дошло. Зато што није добро осмишљено како се праве или мењају наставни планови и програми. Направи се комисија у којој постоји само један стручњак за једну област књижевности или језика и онда је сасвим логично да у тој комисији превладава његово мишљење о целокупној области књижевности. И онда се народ дигне, као у овом случају, јер је реч о народној песникињи. А да није Десанка у питању, већ неко други, прошао би неосетно кao било који други превид у програму.“
Објашњавајући да одавно пише и говори о томе шта би требало учинити да до оваквих превида и погрешака више не долази, Ковачевић напомиње да је реч о једноставном решењу:
„Било би логично да предлог који направи ЗУОВ иде на стручне рецензије, да људи од струке дају мишљење, па тек онда да иде на Национални савет. Овако је сасвим могуће да се изостави Андрић, Ћосић, Кочић, Сремац, Нушић... И с правом се запитате да ли је смисао књижевности изучавање књижевних вредности или је смисао подилазити свакојаким утицајима и са стране и мимо саме науке“, објашњава наш саговорник.
Професор подсећа да је кључну улогу у причи о Десанки одиграла Задужбина, која је брзо реаговала.
„Да није било Задужбине, све би то прошло, као што је и сам предлог прошао на Национално-просветном савету, а да нико није приметио да у њему нема наше песникиње. НСП је прихватио, министар је потписао, а тек сад после реакције јавности постоји нека врста ограде“, подсећа Ковачевић.
Да Десанка није усамљен случај, да се сличне ствари догађају и у програму наставе језика, овај лингвиста илуструје примером усвајања плана и програма за основне школе, у којем је заборављен један глаголски облик — глаголски придев радни.
„Тај глаголски облик је за граматику важан колико и Десанка за песништво. Но, овде је реч о рушењу граматичког система. Нисам убеђен да и овде није замишљена једна шира акција, да се дела која су национална — а погледајте списак оних која су изостављена — склоне и да се прави нека друга парадигма вредновања српске књижевности. Па чак и самога језика. И ту је главни проблем“, опомиње Ковачевић.
Као некадашњи члан комисије за израду школског програма каже да у то време није било овако, јер је комисија имала много већи број универзитетских професора.
Критеријуми за замајавање
„У доба кад сам ја био, више од пола чланова било је са Универзитета, троје са језика, троје са књижевности. Били смо компетентни за поједине области и биле су покривене све области. Ми смо прво поставили критеријуме, а сад смо видели шта је сама комисија навела као критеријуме. То су више критеријуми за замајавање него критеријуми за јасно раздвајање научне валидности и невалидности некога писца.“
А о Десанкином делу судило се на основу њене ванвремености и чињенице да оно није у поетичком духу епохе. Професор подсећа да свако вредно дело садржи у себи свевремену поруку и да је отуда образложење контрадикторно само по себи.
Испада као да је све рађено тајно
„А тек кад кажете да не одговара духу времена! Значи ли то да треба да правите алузије на политичке или било које друге ситуације да бисте били у духу времена? Дух времена може постојати само као дух научних критеријума једног времена, али на то се ова комисија не позива. Дух научних критеријума стоји потпуно насупрот онога што је комисија урадила“, сматра Ковачевић.
Оно што је и јавност уочила као велики проблем, а то је нетранспарентност и готово тајност у раду на програму, Милош Ковачевић то види на исти начин.
„Проблем је што нико пре него што је програм објављен у Просветном гласнику, није знао какав је. Нико није могао видети да рецимо у њему нема Десанке Максимовић, Владана Деснице, Ћосића, Кочића... Направљено је тако да све испада као да је рађено тајно. И заиста је тајно. И да је нормално да то сазнате тек онога тренутка када је касно. А касно је када га објави ’Просветни гласник‘. Ми из медија сазнајемо да у НПС нико то није уочио, погледао, чак ни професори књижевности, јер немају довољно времена. Испада да читаву српску филологију представља четворо-петоро људи. Ипак је ово сувише озбиљан посао да би у њему учествовало само њих неколико.“
Народ језик и књижевност чине народом
Само радикалне и системске промене и промене процедура могу донети бољитак и квалитет, уверен је професор Ковачевић.
„Не смете поништавати историју књижевности властитим виђењем. Ви морате научној јавности понудити критеријуме на основу којих неког сматрате релевантним писцем. Посебно се мора водити рачуна о национално идентитетском критеријуму. Ако је ишта и једној држави битно, ако ишта један народ чини народом, онда је то његова филологија: језик и књижевност. И ако ви доводите у сумњу и избацујете оно што је највредније, национално, идентитетски и уметнички, онда се с разлогом поставља питање зашто се то ради. Зато је важна процедура по којој планови и програми иду на верификацију научно релевантних установа. Завод има своје важно место у друштву, али он не може бити релевантан колико Одсек за књижевност или Институт за књижевност“, закључује професор Ковачевић.
