Надреалне сцене. Широм Америке разуларене банде пљачкају продавнице, износе гаће и парфеме, пустоше златаре и драгуљарнице, а у Србији је већ два дана централна тема — како спасити Десанку Максимовић од државно-просветних бирократа.
На западу лом — Срби бране Десанкину поезију
Док се „антирасистичке“ демонстрације свакодневно и нагло трансформишу у све већи хаос у Берлину, Паризу, Лондону, Риму — српска јавност успела је „ненасилним методама“ да врати збирку песама „Тражим помиловање“ у гимназијалску лектиру.
Али, шалу на страну. Тачно је да мешамо бабе и жабе. Тачно је да поредимо неупоредиво. И тачно је да користимо случајно поклопљене друштвене околности у различитим крајевима света да бисмо тенденциозно извлачили закључке. Све је то тачно.
А толико су нам делили лекције
Али, зар Србима деценијамa са „развијеног запада“ не деле лекције и пацке како треба да се штите људска права, како морају да се бране мањинске потребе, како сви морамо да заборавимо на сопствену „заосталост“ и да се научимо цивилизованим вредностима модерног света.
Зар читава плејада аутошовиниста из Србије не држи годинама придике да је српско друштво подељено до сржи, да смо народ који се не да научити савременим узусима, да смо политички вандали и у бити да процесе овде контролишу екстремисти свих врста.
Зар овде нису потрошени милиони евра преко невладиних организација, мултинационалних организација, па и државних савета и института, како би се Срби преумили да достигну успостављену разину и стандарде уређеног Запада.
Зар нас нису учили да престанемо да се бавимо крупним националним темама и међунационалним односима, него да, као сав „нормалан свет“, расправљамо о заштити ретких јаребица, висини пореза или живе ограде...
Све смо то слушали деценијама. Многи од нас су чак и поверовали да смо у ствари Балканци којима нема помоћи. Да смо безнадежно подељени и посвађани. Да не знамо шта је ред и закон и да је срећа наше деце тамо негде — чим се закорачи иза линије Шенген границе или се прелети Атлантски океан.
Какви смо онда ми...
И сада, многи од Срба могу да буду збуњени. Какви смо онда ми кад усред Њујорка полицијски аутомобил гази људска тела? Какви смо ми кад лондонски чувари реда на коњима галопирају преко својих грађана? Какви смо ми кад америчке драгсторе чувају власници са тешком артиљеријом? Какви смо онда ми кад у Бриселу, централи Европске уније којој стремимо, пуцају лобање под немилосрдним ударцима до зуба наоружане милиције...
Какви смо?
Исти као сви други. Само је важно да верујемо у себе, да чувамо свој идентитет, културу, ред. И да коначно прихватимо да нисмо најгори и да заборавимо на медиокритетску флоскулу која нам је својствена и гласи — „ово нема нигде у свету“.
Није прилика да сеиримо због ужасних турбуленција које потресају читав западни поредак. Нити да поверујемо у другу крајност да су сви тамо постали дивљи. Али, прилика је да покушамо да избегнемо бар један велики светски вихор, јер су се ти глобални потреси у последња два века увек преламали преко Србије.
И да, важно је, за почетак, да смо сачували Десанку Максимовић. Јер, да се не лажемо, шта има лепше и битније од поезије.
