За уклањање споменика из доба Конфедерације САД залаже се председавајућа Представничког дома Конгреса и један од водећих личности Демократске странке Ненси Пелоси, док са друге стране, председник Доналд Трамп категорички одбија да преименује и војне базе које носе имена знаменитих конфедералних генерала.
Пелосијева сматра да једанаест статуа конфедералних политичара и генерала које красе Капитол треба уклонити јер „одају почаст мржњи, а не наслеђу“, назвавши дворане Конгреса „срцем демократије“ и додавши да би статуе требало да представљају „највеће идеале Американаца“, а не људе који су „заговарајући зверство и варваризам желели да постигну расистичке циљеве“.
Тако су, након Велике Британије, споменици за које демонстранти који су на улице изашли у знак протеста због убиства Џорџа Флојда сматрају да славе расизам, постали мета и у САД.
Демонстранти су већ срушили или оштетили два спомен – обележја у држави Вирџинији – споменик председнику Конфедерације Џеферсону Дејвису у Ричмонду и спомен обележје војницима Конфедерације у Портсмуту. Такође су оштетили или срушили неколико споменика Кристоферу Колумбу.
Питање споменика из доба једне од најмрачнијих и најтежих историјских епизода кроз коју је прошло америчко друштво, постало је, судећи према томе ко су актери расправе и врхунско политичко питање које би могло да одигра једну од кључних улога на предстојећим председничким изборима.
Питање споменика - топ политичко питање
Трамп је већ одбио да преименује десет војних база, иако је секретар за одбрану Марк Еспер изјавио да је Пентагон отворен за расправу о томе, сматрајући да су те базе постале део „америчке баштине“.
Све ово је за Милана Крстића, асистента на београдском Факултету политичких наука и уредника сајта americki-izbori.rs индикатор колико се поделе у америчком друштву продубљују – нарочито пред председничке изборе и нарочито током епидемије коронавируса, која је такође утицала на продубљивање класних и социјалних разлика међу Американцима.
Поред Афроамериканаца, за уклањање „расно проблематичних“ споменика залажу се прогресивисти и центристи из Демократске странке, а Пелосијева и председнички кандидат Демократа Џозеф Бајден, обоје центристи, морају да покажу већу решеност да се обрачунају са оним делом америчког наслеђа за које Афроамериканци сматрају да подстиче расну сеграгацију.
„Са друге стране, они не смеју да у томе оду предалеко и да, на пример, подрже комуну која је формирана у Сијетлу, јер би тиме изгубили подршку једног дела центриста који ипак верују у државу, који верују у полицију, власт и државу и који нису анархистички настројени. Због тога ће они у перспективи, користити питање уклањања споменика личностима из доба Конфедерације, како би показали да јесу за радикалне промене, али да те промене не треба да иду оним путем којим иде Антифа. Питање споменика им је за то јако згодно“, сматра наш саговорник.
Трамп ће, пак, инсистирати на томе да за такву врсту историјског ревизионизма у овом тренутку нема простора, јер би то нарушило хомогеност нације, како би консолидовао своју изборну базу, нарочито међу белим евангелистима.
„Оно што је јако битно и на чему ће Трамп вероватно инсистирати јесте да ће се, ако се крене у ревизију прошлости, доћи и до питања колика је историјска одговорност и Очева оснивача нације, као што је и Џорџ Вашингтон, који је и сам поседовао робове“, објашњава наш саговорник.
Трамп ће, према Крстићевим предвиђањима, покушати да подигне страх од преиспитивања историјске улоге водећих личности америчке историје у односу према Афроамериканцима. Инсистираће на томе да се не дира у историјске слојеве и на тај начин ће покушати да консолидује подршку своје конзервативне изборне базе.
Зашто су ране из Грађанског рата још незацељене
Ране из америчког Грађанског рата, када су јужне, робовласничке државе, покушале да се отцепе од Вашингтона, никако да се зацеле ни после више од 150 година од његовог краја. Тако се и дискусија о споменицима значајним личностима из доба Конфедерације, према Крстићевим речима, појављује у америчкој јавности с времена на време, нарочито након инцидената на расној основи.
Крстић подсећа да се нешто слично догодило након масакра у Чарлстону 2015, када је бели екстремиста Дилан Стром Руф у цркви усмртио девет Афроамериканаца. Исто се догодило и приликом сукоба у Шарлотсвилу две године касније када је избио сукоб због уклањања споменика генералу Роберту Лију, команданту војске Конфедерације.
„Шарлотсвил је показао да у Америци постоји озбиљна поларизација и то кроз покрете који су спремни да употребе и насиље, било за уклањање, било за борбу против уклањања ових споменика“, наводи Крстић.
Убиство Џорџа Флојда у Минеаполису само је додатно распламсао ово питање, додаје он.
Сећање на Конфедерацију и Грађански рат нарочито је утемељено у јужним државама, које су Конфедерацију и чиниле, због тога што су победници у рату, Север, односно Унија, како би осигурали поновно уједињење нације, имали благи приступ према пораженима. То је подразумевало одустајање од позива на одговорност оних који су покушали да поцепају Америку.
Такав приступ утицао је на формирање посебног јужњачког историјског наслеђа, која се базира на скепси према централној влади из Вашингтона, посебности јужних држава у односу на остатак САД и одржање традиције одавања почасти борцима за Конфедерацију, док је најспорнији елемент те традиције чињеница да су се јужне државе бориле за институт одржања ропства.
„Управо тај, најспорнији део јужњачке традиције довео је до тога да бројне прогресивне групе унутар САД сматрају да позивање на јужњачку традицију сматрају неком врстом апологетског понашања према једном од најмрачнијих периода америчке историје, уз истребљење Индијанаца - ропству Афроамериканаца“, објашњава Крстић.
Тражити Колумбову одговорност је превише
Рушење споменика Кристоферу Колумбу је, према речима нашег саговорника, пример колико далеко можемо да идемо у преиспитивању историјске одговорности.
„То је врста протеста према иницијалном тренутку почетка беле колонизације америчког тла. Међутим, мислим да се у томе одлази предалеко, иако не би требало заборавити ништа од огромних историјских неправди које су нанете становништву црвене и црне пути на америчком тлу. Проналазити директну линију између Колумба и расне сеграгације данас је претерано. Ипак, требало би повући границу, иако разумем и оне који траже дубље историјске узроке, али мислим да они треба да буду посматрани у контексту прошлог времена“, сматра Крстић.
