На један од тих разлога утиче статистика - полицајци су три пута склонији да ухапсе црнца него белца, а пет пута склонији да према не-белом становништву примене силу.
Иако пријављени и у договору са полицијом, мирни протести често завршавају сукобљавањем опречних групација, као и сукобима са полицијом.
Немири у Британији – црнци више умиру у притвору
„Пре свега, повод за немире су полицијске тактике у Британији. Радила сам документарни филм за РТС о последицама нереда у Тотнему на северу Лондона 2010. године и то је и тада био један од горућих проблема који је довео до нереда. Дакле, постоји британска верзија полицијске бруталности која није упоредива са оном из САД-а јер су методе другачије“, каже за Спутњик дописница РТС-а из Лондона, Ивана Милорадовић.
Наша саговорница илуструје своје тврдње примерима преминулих од електрошока и додаје да су ескалацији незадовољства допринеле друштвене мреже којим се шире видео садржаји тако да људи који су некада били само статистика постају особе са лицима и именима.
„Према званичним подацима полиције у Енглеској и Велсу, полицајци су три пута склонији да ухапсе црнца него белца, а пет пута склонији да према не-белом становништву примене силу. А можда најважнији за свакодневни живот црначке популације је податак да је вероватноћа да они буду заустављени и претресени од стране полиције чак девет пута већа него када је реч о белој заједници, или чак другим обојеним заједницама“, указује новинарка.
Двоструко већа вероватноћа да црнац премине у притвору
Други разлог за протесте Милорадовићева наводи количину преминулих у притвору. Према њеним речима, од 1990. само у Енглеској и Велсу је било 1743 људи који су преминули после неког контакта са полицијом. Црно становништво има двоструко већу вероватноћу да премине у притвору него било које друго становништво и то је нешто што има и статистичку подлогу за узнемирење:
„Демонстранти су свесни тога, јер се на њиховим плакатима појављују имена као што су Шон Ринг или Лион Патерсон који су људи који су преминули у полицијском притвору. На друштвеним мрежама постоји чак и кампања #рецињиховаимена (say their names). То сведочи о организованости протеста, зато што до сада је становништво које није било бело било малтене без идентитета, али када ви некој жртви дајете име и презиме, дајете контекст, дајете видео, околности под којим је преминула, онда та жртва, као уосталом ни сам Џорџ Флојд, није више безимена, већ постаје блиска људима и на тај начин се заиста веома успешно скреће пажња на њихову судбину“.
Корона подцртала економске поделе
Коронавирус је још више подцртао друштвене, пре свега економске поделе у британском друштву, и то је трећи разлог за протесте. Британска влада је током пандемије истицала да црначко становништво има двоструко веће шансе да премине од ове болести. Та тврдња није поткрепљена разлозима, а демонстранти истичу да није реч о генетским, већ о узроцима економске неједнакости у земљи.
Милорадовићева додаје да демонстранти поручују да обојено становништво чешће ради послове у којима је више изложено вирусу, имају много веће породице на много мањем простору где је веома тешко да се на било који начин социјално дистанцирају.
Едукација о колонијалној прошлости је према сведочењу наше саговорнице веома важна у Уједињеном краљевству. Обарање статуа у Лондону и широм британских градова није последица необразованости, већ управо супротно - образовања још од основне школе.
„О тим неправдама се учи у основним и средњим школама, а на факултетима још више, јер су запослени на факултетима поготово када је реч о друштвеним наукама 95 посто изузетно леве политичке оријентације. Када се све то узме у обзир и када се узме у обзир један културни препород црне заједнице широм света, који се оличавају у филмовима као што је Get out, или Црни пантер, то освешћење те заједнице, национално пре свега, онда не чуди да је та заједница изузетно свесна који су људи били робовласници, када су то били и колико су утицали на афрички континент и какве су све изјаве давали и поступке чинили против афричког становништва“, објашњава Милорадовићева и додаје да су све статуе биле циљане, са изузетком статуе Махатме Гандија.
Пети разлог протеста је такозвани wind rush scandal, када је некадашња министарка унутрашњих послова опозвала стални боравак људима који су педесетих година са Кариба довезени бродом „Wind rush“ са циљем да економски помогну земљу након Другог светског рата.
Највећа свест о колонијалним злочинима
„Британија је једна од земаља где постоји највећа свест у свету о обиму колонијалних злочина, и свему ономе што је земља радила за време колонијализма. Зато у овим протестима у великој мери учествују и белци заједно са црнцима и другим обојеним заједницама, и тиме показују веома искрену солидарност са тим делом популације. По томе су протести веома различити од оних у САД, јер чак и људи у Британији који су десничарске провинијенције или гласачи владајућих торијеваца, ни на који начин не осуђују протесте људи на улицама“, каже Милорадовићева.
Протести се одвијају широм велике Британије, нарочито у градовима са значајном обојеном популацијом. Према речима саговорнице Спутњика, до сукоба долази свуда где се појављује организација „Britain first“. То је екстремно десна организација коју неки медији сматрају фашистичком, што она демантује, која је настала као огранак Британске националне странке и одговор на исламске терористичке нападе у Британији.
Полиција избегава сукобе
Понашање полиције током протеста Милорадовићева објашњава онаквим како се увек понаша у сличним ситуацијама:
„Оно што је добро код полиције је то што се труди да унапред са организаторима протеста испреговара руте кретања, да испреговара времена, и направи неку врсту договора о понашању. На тај начин полиција избегава неке веће сусрете и неке озбиљније сукобе демонстраната и у томе је за сада била прилично успешна, осим ако се узме у обзир период одмах по завршетку протеста када се људи разилазе и када заправо ти екстремни десничари нападају људе који се враћају кућама. Срећом, ти инциденти се махом бележе путем мобилних телефона и шире друштвених мрежама, тако да је полицији олакшан рад. Са друге стране, пошто је полиција предмет антирасних протеста, она је веома опрезна и веома се труди да обавља посао најбоље што може, а да не повреди никога“.
Током протеста, указује наша саговорница, нема ни крађа ни разбијања као у Америци, зато што се организатори протеста труде да обезбеде социјално дистанцирање које је потребно у овој пандемији. Они се труде да покажу полицији да одговорно организују протесте, како би јој на тај начин послали поруку да су на неки начин бољи и квалитетнији од ње.
