Овога пута, као повод за та „сазнања“ послужио је изненадни позив специјалног изасланика САД Ричарда Гренела да представници Београда и Приштине дођу у Белу кућу 27. јуна.
Све је добило и епску димензију с обзиром да је сусрет у Вашингтону заказан уочи Видовдана. Због временске разлике могао би тај „хепенинг“ и да се одужи до тог симболички најважнијег српског празника кад је у питању темељни национални мит и одбрана Косова.
Хокус покус „капитулација“ Србије на Видовдан
Кулоарско-политикантска теза је следећа – Американци су приљежно одабрали датум уочи годишњице Косовске битке, да приморају Србију на полагање оружја и капитулацију.
Тако би, наиме, не само добили на поклон независност Косова већ би и Србија згазила и поништила метафизичку суштину свог постојања. Тек тако.
Такође, тобоже, Доналд Трамп би уписао велики предизборни поен уколико би неколико месеци пре гласања решио тим „хокус покусом“ вишевековни косовски проблем.
Ни бомбардовањем нису успели...
Много има фалинки, произвољности и тривијалног блебетања у овим премисама из којих се изводе још нелогичнији и бесмисленији закључци.
Америка је у толико дубоким сопственим ратовима и преживљава убедљиво највећу кризу у савременој историји да јој косовски проблем вероватно и не постоји на лествици државних приоритета.
Америка и НАТО су Србију бомбардовале и разарале 1999. године 78 дана и на крају нису успели да од Србије добију ово „што се сад спрема“: одрицање од Косова, његово признање и тоталну капитулацију.
За разлику од деведесетих, Трампова Америка данас не прети Србији, као што је то чинила Клинтонова и Трамповог противкандидата Бајдена који је због изразите антисрпске политике заслужио и име булевара усред Приштине.
Трампова администрација не говори оно што су говорили претходници у Белој кући: „Србија мора да прихвати реалност да је Косово независно“.
Штавише, Ричард Гренел је јасно рекао да уколико не дође до договора прихватљивог за обе стране, све се враћа на статус кво.
Притом, нисмо наивни да поверујемо ни да је Америка преко ноћи окренула плочу и да ће одустати од свог чеда – косовске независности. Али, потпуно су свесни да тај њихов пројекат не стоји баш најсјајније.
Шта је поента?
Наравно, Трампу, иако то није пресудно ни претерано важно, одговара фотографисање Александра Вучића и Хашима Тачија у Белој кући јер би то могао да буде позитиван сигнал и албанским лобистима у Америци и српској бирачкој заједници у тој земљи.
Такође, актуелном председнику САД одговарало би и да се Тачи и Вучић рукују пред камерама, па и да потпишу неки споразум и да та слика „напретка“ буде одаслата у свет.
А прагматични какви јесу, Американци одлично схватају да до тога могу да дођу само ако се обема странама понуди неки економски пакет који неће задирати у потпуно нерешиво питање статуса Косова и Метохије.
Тако ће, с једне стране, администрација из Беле куће зарадити унутрашњополитички поенчић, а са друге стране, показаће Европској унији ко је газда и ко једини може да одмрзне преговоре и да доведе до било каквог резултата.
Наредни сусрет ће у суштини, највероватније бити наставак Гренелове мисије, после договора око авио-линије Београд – Приштина и обнове железничког саобраћаја. Добићемо још један, дипломатски речено, „споразум важан за грађане“.
Да закључимо:
Неће се у Белој кући 27. јуна прекрајати мапе.
Неће се уочи Видовдана Србија одрицати своје државе и вертикале постојања.
Неће се тог дана размењивати територије нити ће се завртати руке.
Неће се отварати шампањац поводом „историјског договора“ нити ће се испуцавати ватромет изнад Приштине .
И још једна напомена:
Овај текст нема никакве везе са изборима у Србији. Став аутора је да, без обзира на све политичко калкулантске акробације, не постоји српски политичар који би успео, чак и да хоће, да се одрекне Косова.
И да не постоји српски политичар који би смео и да помисли да тако нешто учини на Видовдан.
