Културни образац подручја балканских земаља заснива се на „губљењу части“ и осећају срамоте након неуспеха из првог покушаја. Фактор срамоте спутава многе да се опробају у сопственој креативности и покушају да направе мали корак ка великим открићима. Тим малим кораком настају „дисруптивне иновације“, оне које мењају начин размишљања из корена и ремете поредак на тржишту.
За сваки посао је потребно стрпљење и она чувена, ако сте годину дана спремни да немате ништа од тога што радите, сем великог рада и личног ентузијазма, онда има наде за тај посао. У процесу учења најважније је заволети пут којим се иде, те ситне, готово успутне ствари које нас свакодневно охрабрују да будемо бољи.
Знање или звање
Многи факултети рекламирају се обећањем да ће студенти који заврше одређене смерове имати сигуран и високо плаћен посао. Сем што је нетачно, наивно је мислити да ће сви успети да нађу добро плаћен посао, исто тако би требало напоменути да ће само они најбољи који желе више, „сутра“ бити способни да на тржишту нађу посао.
Новац је само предност посла којим се бавите, не би требало да буде највећа мотивација да би се уписао одређени факултет за оне који су свесни својих квалитета и способности које могу да понуде. Самоиницијативни напредак и истраживање у више сродних области одредиће ко ће бити бољи кандидат, док је диплома важна улазница у „ринг“.
По образовање је погубан систем у коме се млади мотивишу искључиво новцем и брзом финансијском материјализацијом у некој области. Полазна тачка маркетинга те врсте је да се привуку млади који размишљају искључиво о материјалној ситуацији, не знајући да се тржишни принципи мењају и да се данас цењен посао, кроз четири или пет година може тешко наћи.
Зато је принцип функционалног знања и повезивања из више области кључан.
„Фах-идиоти“ који су добри у једној делатности, тешко ће доћи и до другог круга селекције на послу, а камоли до сопствених иновација, јер се данас траже људи који повезују знање из више области на свом радном месту. То је као када се бира између звања или знања. Ако се култура поседовања дипломе и „економије звања“ не промени у културу функције дипломе, а то подразумева обавезу стицања вештина и након основних студија, онда не можемо да очекујемо искорак наше земље на глобалном тржишту знања.
Један одсто труда више сваког дана кроз десет година прави богатство
Ако је нешто „демократизовано“ у свету интернета, онда је то знање. Лепо је завршити елитне универзитете и школе са великим именом и традицијом од преко осам векова, али никако није и кључно за успех. Инспиративна је прича Јулиуса Јега, Кенијца који је уз помоћ Јутјуба научио да баца копље.
Многи ће рећи, па сви смо научили да нешто радимо уз помоћ интернета, и то је истина, али ретко ко од нас постане светски шампион у томе што научи. Јулиусу је то пошло за руком, а тешко да се случајно постаје светски шампион. Потребан је велики труд, али кад се раде праве ствари уз мало интернета и доста жеље — чуда су могућа.
Ништа мањи успех није направити компанију која из Србије послује на глобалном тржишту и технолошки је раме уз раме са светским гигантима.
Када таквих компанија буде на стотине из Србије, тада ћемо знати да смо постали економија знања, ресурса за који нису потребни изговори, већ жртва данашњих један одсто за сутрашње богатство. Само да ублажи „срамота почетничке грешке“ и да уместо осећаја стида када нешто не успемо, имамо на уму Бекетову: „Покушај поново — погреши, али погреши на боље и научи више.“
О теми улоге технологије у образовању, учењу и креирању пословних идеја у емисији „Технограм“ говори Игор Лазаревић, менаџмент консултант.
Прочитајте још:
