Интелектуалац, по образовању филозоф и теолог, по политичком опредељењу левичар, члан Земљорадничке странке, Лазар Тркља на почетку рата прикључио се Равногорском покрету и био је председник Националног комитета за Херцеговину.
Ипак, припадност једној од страна у међусрпском грађанском рату није га спречила да објективно је сагледа ситуацију на југословенском ратишту, односе између партизана и четника, партизанске и четничке злочине. Бритког језика и мисли, Лазар Тркља често је долазио у сукоб са Дражом Михаиловићем, како око политичких питања, тако и због кабадахијског понашања четничких команданата.
Дуго чувана тајна
Дневник Лазара Тркље био је дуго чувана тајна породице Тркља, све док га новинар листа „Политика“ и Лазарев синовац Никола Тркља није приредио и објавио под насловом „Ратни дневник Лазара Тркље 1941.-1945. – откопана истина“.
„Када је Лазар отишао, мој отац је дневник ставио у једну италијанску канту од масти и закопао је. Пошто је Удба тражила дневник, отац га је премештао са места на место – закопао га је испод пода у кући, касније га је чувао на тавану у једној порцуланској посуди. Углавном, дневник је сачуван“, прича за Спутњик Никола Тркља.
У возу пуном усташа
Тркљин ратни пут почиње у Београду, где се нашао пред почетак рата и одакле одлази на Равну Гору. Тамо Тркља доноси прву радио-станицу, која ће вођство Југословенске војске у отаџбини повезати са владом у Лондону. Касније ће набавити још радио станица, од којих ће она коју је оставио у Београду бити најзначајнија, јер су путем ње из Београда савезницима стизали обавештајни пидаци о кретању немачких трупа.
Са Равне горе, преко партизанске Ужичке републике, Лазар Тркља одлази у Херцеговину, а одатле, преко планине Игман, Сарајева и Земуна, поново долази у Београд.
Прелазак Игмана, планине познате по томе што је, недуго пошто ју је прешао Тркља, прешла и Прва пролетерска бригада, био је нарочито тежак јер ју је Тркља прешао по мећави. Потом је стигао у Сарајево.
„Пише како је изгледало Сарајево, како су излози на свим српским радњама били изломљени, а град је био аветињски празан; како нигде није било Срба који су имали радње на Баш чаршији“, каже Никола Тркља.
Укрцао се у воз пун усташа, што је био посебан ризик. Пошто је путовао под својим именом и презименом, чисто српским, приликом честих легитимисања, неко је могао да посумња у њега – међутим, како каже у дневнику, нико није могао да помисли да ће неки Србин путовати возом пуним усташа. У Земуну га је сачекао његов друг, песник Густав Крклец, који га је пребацио у Београд.
Први извештај о усташким злочинима
Тркља је у дневнику детаљно описао усташке злочине у Херцеговини. Таксативно је, по херцеговачким општинама, срезовима и окрузима, навео колико је Срба где страдало. Међутим, он је организовао и слање првог извештаја о усташким злочинима у свет.
Ради се о меморандуму који је Српска православна црква сачинила на основу исказа избеглица које су масовно из НДХ пристизале у Недићеву Србију.
„Он је успео да изради документа свом партијском другу доктору Секулићу који је прешао возом у Бугарску, а одатле у Царгирад. Преко Цариграда Секулић је стигао до Каира, а одатле у Лондон. Документа су пренета сакривена у ђоновима ципела и ушивена у сако. То је први извештај о злочинима усташа који је дошао до Лондона“, каже Тркља. Знак да је Секулић стигао у Лондон био је објава радио Лондона да је „доктор Милош добро“.
Сукоби са Михаиловићем, злочини и партизана, и четника
Припадност Равногорском покрету и заузимање високих политичких функција у њему није спречавало Лазара Тркљу да отворено говори о злочинима четника над цивилном становништвом, као и о кабадахијском понашању појединих четничких команданата. Због тога је често долазио и у сукоб са Дражом Михаиловићем.
У дневнику описује покољ који су четниуци починили у Фочи.
„Описује зашто се то догодило, да су нека српска села у околини била спаљена, али описује и Фочу пошто су четници ушли у њу – гледа лешеве поред Дрине, попаљене радње... У једном писму Дражи Михаиловићу таксативно набраја злочине тих кабадахија (четничких команданата) по селима у Србији. Наводи имена неких домаћина из Ариља и из ваљевског краја, које су четници побили из чиста мира“, наводи Никола Тркља.
Посебно озбиљна расправа између Тркље и Михаиловића збила се на Колашинским пољима, али то није био једини такав сукоб између њих двојице.
„Дража га је послао у Бугарску да види каква је ситуацијама тамо. Али је Лазар слао и извештаје из источне Србије, о локалним кабадахијама који, како каже, само каљају име четника“, каже Никола Тркља.
Лазар детаљно описује и злочине партизана у Херцеговини, у периоду такозваних „левих скретања“, посебно злочине које су над недужним Србима починили Сава Ковачевић и Петар Драпшин.
Злато у погачи
Једна од епизода Тркљиног ратног пута посебно је занимљива. Након расправе са Дражом на Колашинским пољима, Тркљи је поверен задатак да у Београд пренесе злато које су за своје породице сакупили југословенски пилоти у иностранству.
„Он описује како сакрива то злато у погачи, како га носи возом, како га Немци чекају, како са воза силази у Обреновцу, како распоређује злато и предаје га фамилијама“, прича Никола Тркља.
Путујући под лажним именом „Петровић“, Лазар је злато предао фамилијама, али заједно са једним пријатељем, случајно, приликом претреса, бива ухапшен, јер је код његовог пријатеља пронађена извесна количина фунти. У аутомобилу који их превози у затвор, Лазар успева да се реши шифрарника.
Приликом испитивања, када схвата да ће га агенти предати Гестапоу (одакле му не би било спаса), Лазар одлучује да открије свој идентитет и да каже због чега је у Београду. Када је један од запослених у Специјалној полицији потврдио да је он заиста Лазар Тркља, полицајци га враћају на место на којем је ухапшен и пуштају на слободу. Пошто су га вратили истим аутомобилом којим суга довели у затвор, Лазар успева да из седишта узме назад шифрарник који је ту сакрио.
Загонетна смрт
Иако је могао да напусти земљу и да оде у иностранство, Лазарев избор био је да остане, а крај његовог животног пута остао је непознаница. О смрти Лазара Тркље постоје само посредна сведочења. Највероватније су га усташе убиле у логору Стара Градишка, када се, пред напредовањем партизана, повлачио према западу са хиљадама других четника.
До породице је, према речима Николе Тркље, дошло неколико посредних сведочења да је Лазар Тркља убијен у Јасеновцу. Међутим, када је почео да ради на приређивању дневника, Никола Тркља је наишао на сведочење Вукашина Перовића, филозофа из Мостара, Лазаревог друга и емигранта.
„Он у својим списима на два места описује како су он и Лазар ишли до Градишке 1945. У једном тренутку су се раздвојили, а Перовић наводи да је Лазара пред Градишком препознао Секула Дрљевић и да је убијен пред логором. Наводно, Дрљевић му је, када га је видео, рекао: „Где си Лазаре Тркља!? Био си тамо, био си 'вамо, где ћеш сад!?“ И одмах су га убили“, каже Тркља.
