У Београду има око 2.050 самосталних уметника, од укупно 2.353, колико их је широм Србије. По Закону, локалне самоуправе самосталним уметницима могу да плаћају порезе и доприносе у износу који се иначе уплаћује за минималну месечну зараду.
Дуг за порез – туђа грешка
Управо то је чинио град Београд, због чега су уметници могли да рачунају бар на минималну пензију, када за то дође време. Међутим, све је пошло по злу када је Град пре око 15 година пропустио уплату. Плаћање се евентуално наставило, али се, поред основног дуга, појавила нова мука – камата, коју Град није покрио.
У почетку су то биле мале суме, које су временом порасле у озбиљне дугове. Пре нешто више од годину дана, дуг је био између 900.000 и 1.100.000 евра, што је око половине укупног износа који ће уметници добити као помоћ због кризе изазване вирусом корона.
Председник Координационог одбора уметничких удружења Бојан Ковачевић решење проблема види у томе да град Београд или Пореска управа пристану на ванредан трошак који би та дуговања решио.
Према његовим речима, тај проблем је покушало да реши неколико генерација руководстава удружења, али безуспешно.
„Неки представници града Београда су се позивали на чињеницу да у Закону пише да локална самоуправа може да плаћа самосталним уметницима те дажбине, али не и да мора. То се претвара у једну похвалу волунтаризму, где Ви, као чиновник градске управе, нешто можете, а не морате“, истакао је Ковачевић.
Он указује на то да такав приступ може да изазове стрепњу код великог броја уметника, јер би то значило да покривање тих дажбина није сигурно.
Неправедно решење
У једном тренутку, неко је као решење предложио да се дуг самосталних уметника регулише репрограмом, којим би камате биле отписане, под условом да се основни дуг плати на рате.
„Тај предлог је, заправо, подразумевао да сваки уметник који прихвати такав модус де факто, па и де јуре, призна своју кривицу, односно, да је дуг настао његовом одговорношћу, а у ствари је настао потезима града Београда“, сведочи Ковачевић и додаје да већина уметника тај предлог није прихватила.
Последице дуговања вишеструке
Последице дуговања биле су вишеструке. Пензије, које ионако нису велике, јер се доприноси уплаћују као за минималац, некима су бивале још мање, због тога што им се у радни стаж нису рачунале године са дуговањем.
„И дан данас, неки наши уметници се, када им по стажу и годинама дође време за пензију, изненаде кад схвате да им нешто недостаје, јер им није уплаћивано за неколико година“, каже Ковачевић.
Чак се дешавало и то да због дуга неки нису могли да продуже здравствено осигурање, али Ковачевић предочава да је тај проблем решен, под притиском јавности. Политичким одлукама и утицајима донето је решење да уметницима здравствене књижице буду продужаване до даљег.
Раздвајање дужника – неопходно
Ковачевић је указао на то да међу уметницима са дуговањима постоји мањи број њих који, из других разлога, дугује велике своте новца, а налази се у истом кошу са онима који за своје дугове нису одговорни.
„Незгодна чињеница је што пореска управа није помогла уметничким удружењима и уметницима тако што би раздвојила врсте дуговања, како бисмо тачно знали ко шта дугује и по којој основи“, напоменуо је Ковачевић и додао да је Координациони одбор раније тражио састанак са директором Пореске управе, а потом и са министром финансија, али одговоре нису добили.
Поводом пореских дуговања контактирали смо град Београд, али одговор нисмо добили.
Проблеми и са продајом уметнина
Многи самостални уметници своја дела продају „на руке“, јер дажбине у регуларним финансијским токовима могу да буду високе, а потражња за уметношћу ионако није велика. То подстиче сиву економију и утиче на висину пензије уметника.
Ковачевић напомиње да порез зависи од типа уговора који се склапа, а као пример наводи свој случај – приликом склапања уговора о ауторском раду преко његовог Удружења (УЛУПУДС), порез је износио 13 одсто.
Иако су сиви токови новца поготово изражени у домену трговине уметнинама, он истиче да узрок нису само финансијски разлози.
„Пре свега, ми нисмо навикли да плаћамо уметност и аутентичне производе. Често ме питају зашто код нас тржиште дизајна није развијеније? Ми немамо ту навику. Као што вино не пијемо сваког дана за ручак, него кад је слава или неки посебан догађај. Иза тога се крију и неки културолошки модели, не само чисте финансије“, објашњава Ковачевић.
Прочитајте још:
