Организација данас броји укупно 193 државе чланице, што је готово четири пута више него на почетку постојања.
Упркос томе што се суочава са критикама због недовољне ефикасности, трења и тензија између држава чланица због често непремостивих противречности, двоструких стандарда и превелике бирократизованости, њена достигнућа у планетарном развоју свакако су неоспорна. Улога УН као универзалног инструмента у решавању криза и међународних проблема је огромна. Непроцењив је допринос у очувању мира, стабилности и безбедности, деколонизацији, искорењивању смртоносних болести, одбрани људских права и владавини закона.
Без обзира на бројне критике, јасно је да решавање заједничких проблема удруженим снагама, од војних сукоба и економских криза до епидемија и климатских промена, више него икада захтева глобални одговор кроз сарадњу.
„Експеримент стварања УН-а показао се успешним, али, нажалост, нанета му је штета трком у наоружању и Хладним ратом. Након распада Совјетског Савеза, САД су почеле да граде свој правни систем уместо међународног и покушавају да га прошире на цео свет, што смо видели на примеру Југославије, Ирака, Либије и замало у Сирији. Сада, у контексту све веће нуклеарне тензије, у контексту пандемије, улога међународног права, улога УН-а постаје све очигледнија. УН су релевантне, немају алтернативу, упркос чињеници да су САД десетине пута мешале у послове суверених држава и нису сносиле никакву одговорност за то. Међутим, недостатак алтернативе не значи да нема потребе размишљати о реформи УН-а, о побољшању механизама, како се не би поновиле грешке последњих деценија“, каже за Спутњик руски политиколог Јуриј Самонкин.
Нема вета на право вета
Савет безбедности УН је најважније тело УН. Структура омогућава да пет светских сила — САД, Русија, Кина, Велика Британија и Француска — има ексклузивну могућност да блокира сваку одлуку која је за њу неприхватљива или противречи њеним интересима и идејама. Другим речима, право вета је оно што приморава светске силе да траже компромисе.
„Мислим да је, као са реформама, иста ситуација и с правом вета у Савету безбедности УН-а и да је потребно радити на тражењу принципа колективног договора, с обзиром да Русија и САД имају дијаметрално различита гледишта о многим питањима. Узмимо, на пример, безбедност Европе, коју Русија предлаже да осигурава, између осталог, због развоја заједничких економских пројеката, док САД виде континент као платформу за промовисање својих војних и геополитичких задатака“, каже Самонкин.
Расправе о реформи система УН трају од краја Хладног рата. Испрва је било речи о проширењу сталног састава чланица Савета безбедности — о чему се говори и данас, али су полемике о праву вета у Савету безбедности достигле кулминацију још пре неколико година, након вета Русије на британски предлог резолуције о Сребреници.
Међутим, стручна јавност је сагласна у оцени да је право вета које имају сталне чланице Савета безбедности УН ефикасан механизам за заштиту од самовоље држава. У случају непостојања вета, свака држава би могла да узме право да користи оружану силу.
„Нико не може да оспори улогу и овлашћења Русије у Савету безбедности УН-а, али истовремено верујем да је проширење састава овог тела крајње неопходно. Требало би да се прошири представницима Африке, која није ништа мање важна од Арктика са становишта глобалних економских процеса. Такође, и представника Латинске Америке, пре свега Бразила чији се значај види и чланством у БРИКС-у. Без Бразила се не могу решити најважнија питања не само у региону, него и у свету. Поред тога, требало би размислити и о столици у Савету безбедности УН за још неку азијску земљу, што би можда допринело продуктивнијем решавању проблема Корејског полуострва. Земље из ових региона могу да направе политичку и економску конкуренцију традиционалним светским лидерима и не треба да буду остављене на маргинама глобалних процеса“, сматра Самонкин.
УН рођене из пепела Другог светског рата
Уједињене нације, изграђене на рушевинама Другог светског рата, створене су у настојању држава да спрече понављање страхота и ужаса са којима се човечанство суочило током два светска рата. Вође су закључиле да је кључ развоја одржавање мира и сигурности. Циљ им је био побољшавање међународне сарадње и јачање пријатељских односа између држава и народа. То су и записали у оснивачкој Повељи Организације УН која је потписана 26. јуна 1945. у Сан Француску, а ступила на снагу четири месеца касније.
Још после Првог светског рата било је покушаја да се створи организација која би објединила значајан број независних држава. Тако је 1920. године основана Лига народа, која је обухватала 65 земаља. Међутим, Лига није била у стању да уклони кључна међународна притивречја и спречи нови глобални сукоб, а због своје слабости и неефикасности доживела је пропаст.
Након избијања Другог светског рата, језгро антихитлеровске коалиције почело је да тражи нови формат међународне сарадње и безбедности, а током ратних година разрађивана је идеја о оснивању, постојању и организовању нове међународне организације.
Термин „Уједињене нације“ сковао је Френклин Рузвелт, чиме је означио савезнике. Први пут је формално коришћен 1. јануара 1942. у Декларацији УН, која је обавезала савезнике да не склапају појединачно мир са силама Осовине.
Конференције у Москви, Каиру, Техерану, Криму, Постдаму су поставиле темље да свет деценијама живи без глобалног рада, упркос најоштријим неслагањима.
На конференцији одржаној на имању Дамбертон Оукс крај Вашингтона, од августа до октобра 1944, представници Совјетског Савеза, САД, Кине и Велике Британије изнели су предлоге који описују смисао постојања организације. Постигнути су договори о будућем имену организације, циљевима, принципима и основним органима међународне безбедносне организације. Поред тога, на конференцији се разговарало о стварању Генералне скупштине, Савета безбедности, Међународног суда правде и секретаријата УН.
Сав тај процес је крунисан на чувеној конференцији у Сан Франциску, која је почела 25. априла 1945. — симболично, на датум када је дошло до историјског сусрета совјетске и америчке војске на Елби, где су две силе ефикасно поделиле Немачку напола и нанеле смртоносан ударац остацима Вермахта и СС дивизија.
Међутим, конференцији у Сан Франциску било је и жестоких спорова о бројним питањима. Многе земље су биле незадовољне давањем права вета и другим ексклузивним могућностима сталним члановима Савета безбедности. Позиви Совјетског савеза да се подржи ослобађање колонија изазвало је велико незадовољство Велике Британије и Француске.
Упркос несугласицама по одређеним питањима, 25. јуна 1945. потписан је оснивачки акт организације, а документ је подржан једногласно. У раду међународног форума је учествовало 850 делегата из 50 земаља, што је чинило око 80 одсто светске популације. У октобру исте године УН су званично започеле са радом.
Руски председник Владимир Путин је предложио да се током ове године одржи састанак шефова држава сталних чланица СБ УН Русије, Кине, Француске, Велике Британије и САД и изјавио је да Русија намерава да без одлагања упути одговарајуће поруке лидерима „петорке“.
Путин сматра да би такав састанак имао огромну улогу у потрази за колективним одговорима на тренутне изазове и претње, а руски експерти оцењују да би тај самит помогао формирању новог светског поретка, ресетовању односа и глобалној безбедности.
Прочитајте још:
- Амбасадор САД: Трамп поздравља Путинов предлог о одржавању самита „петорке“ у СБ УН
- Састанак лидера водећих сила могао би да реши најопаснија глобална питања
