У јуну 2019. године ни Патрушев, ни Болтон нису знали шта ће бити у будућности, посебно чињеницу да ће Американац за мање од три месеца бити отпуштен. А годину дана након састанка у Јерусалиму ће бити објављена његова књига „Соба где се све догађало: Мемоари из Беле куће“, коју је његов бивши шеф назвао претњом за националну безбедност због откривања тајних података, а државни секретар Помпео је назвао Болтона издајником.
Патрушев ужива поверење свих, Болтон — никога
Болтон неће ићи у затвор, иако Трамп верује да би требало, али са Патрушевим се сигурно никада више неће видети, чак ни приватно.
Али не зато што је руски секретар Савета безбедности под америчким санкцијама, а Болтон не планира да путује у Русију. Већ зато што је последњи учинио све да му сада не верују ни своји, ни туђи. Болтон је хтео да се освети Трампу за то што га је отпустио, и истовремно да се реваншира онима са којима је хтео да Америка започне рат — Иранцима. Болтон мисли да ће, откривањем разговора са Владимиром Путином, успети да посвађа Русе са Иранцима. Иако неће успети ни да нанесе штету Трампу, ни да забије клин између Москве и Техерана, успео је у нечему другом.
Седамдесетједногодишњи Болтон био је два пута члан највишег руководства своје земље: седамнаест месеци је био Трампов саветник и и исто толико је радио као стални представник САД при Уједињеним нацијама (ово је министарско место) за време Буша млађег у периоду 2005-2006. године.
Даље је био, између осталог, помоћник и заменик државног секретара, и генерално он живи у такозваној „вашингтонској мочвари“ још од времена Роналда Регана. Болтон је доследан и суров интервенциониста, јастреб који је директно повезан са нападом САД на Ирак 2003. године. Одувек је био присталица најоштријег притиска на Иран, све до војне операције. А да је његова тачка гледишта превладала 2000-их година, видели бисмо последице за читав свет због катастрофалног америчко-иранског рата.
Као саветник Трампа, он је имао намеру да оствари своје идеје о светском поретку, у којима би се САД требале понашати као да су сада последње године двадесетог века и оне могу да раде шта год хоће. Да врше притисак на Кину, Русију, Иран, ДНРК, нападају народе и кажњавају непослушне.
Не објављује сензације
Николај Патрушев је две године млађи од Болтона. Члан је највишег руководства државе већ 21 годину. Штавише, он је и друга особа после Путина, када говоримо генерално о националној безбедности и конкретно о геополитичкој игри. Патрушев не пише књиге, повремено даје суве интервјуе или објављује чланке, последњи се појавио пре недељу дана. За разлику од Болтонове књиге, овај чланак не садржи никакве „сензације“ као што су детаљи преговора или важне изјаве. Уз то, јасно је да је важност Патрушева и Болтона неупоредива: први заједно са Путином формулише и одређује руску спољнополитичку стратегију, а други, који је имао несумњиво експертни значај у америчкој елити, био је укључен у директно одлучивање само у кратким периодима рада у Белој кући.
Патрушев зна много више тајни, него Болтон. Неке од њих су сопствени преговори са странцима, током посета у иностранству, као и у Русији. Али тешко је чак и замислити да би секретар Савета безбедности изненада објавио, на пример, изјаве саговорника, ради духовитости или неких других интереса. И то не зато што је то „школа КГБ“, већ зато што ради за своју земљу и њене дугорочне интересе. И чињеница да он на више начина одређује и добија те интересе, само му намеће још већу одговорност.
Основа свих преговора, без обзира да ли су са противником или савезником, је поверење. Не само поштовање режима тајности, већ и разумевање да ваш саговорник неће потрчати да пренесе ваш разговор представницима треће власти или медијима, па чак не говорећи тачно суштину онога што је речено. Односно, они ће такође разговарати са таквим људима, али на другачији начин, намерно им говорећи разне информације-дезинформације.
Патрушев је комуницирао са Болтоном без икаквих илузија, сама идеја настанка таквог формата припада Трампу. Односи Русије и САД до лета 2018. године су била у ћорсокаку: оптужбе за „руски траг“ нису Трампу дале слободу деловања у руском правцу. Државни секретар Рекс Тилерсон, упркос познанству са Путином и ордену „Пријатељства“, бојао се учинити било шта у односима са Москвом. Али били су потребни барем неки стални контакти, како Американцима, тако и Русима. И једини нормалан формат све ово време била је војна линија: начелник Генералштаба Герасимов и његов амерички колега Џозеф Данфорд. Нови државни секретар Мајк Помпео није био погодан за нормалан дијалог са Москвом: бивши конгресмен је имао врло мало спољнополитичког искуства.
Болтон — главни противник поштовања закона
Стога, када се код Трампа појавио Болтон, један од признатих у САД ауторитета у области спољне политике, није чудно што је председник одлучио да му повери задатак успостављања дијалога са Москвом.
Болтон је жесток противник споразума, међународног права, и сматра да су Руси отворени непријатељи. Али претпостављало се да ипак он ради за Трампа, што значи да ће се контролисати. Тако би могао размишљати амерички председник када је слао Болтона на састанак са Путином у јуну 2018. године у Москву. А следећег месеца, на састанку Трампа и Путина у Хелсинкију, било је генерално договорено да се створи формат Патрушев-Болтон који би разговарао о читавом спектру руско-америчких односа. Односно, у околностима када се прва лица државе једноставно физички не могу редовно састајати и разговарати о свим важним темама, јер су после сваког састанка са Путином Трампа чекале вишенедељне „батине“ у америчким медијима, садржајни преговори су пали на плећа два више него овлашћена човека.
И овде проблем није био у томе што је Патрушев имао неопходна овлашћења, а Болтон није, већ у самом приступу преговорима. То је постало јасно одмах након првог састанка у августу 2018. године у Женеви. Преговори су трајали скоро шест сати, разговарало се о многим темама, укључујући и ситуацију у Сирији и чињеницу да су Американци изашли из нуклеарног споразума са Ираном.
А када су се преговори завршили, Болтон је изјавио за медије: „Патрушев је предложио одређивање географских ограничења за присуство иранских снага у замену за то да САД обуставе увођење санкција. Ми смо одбацили тај предлог раније, као и данас. Санкције се враћају, то је јасно“.
Односно, саветник председика је открио садржај преговора без икаквог договора са руском страном, што је незамисливо у нормалној дипломатској пракси. Тиме је само потврдио да је за њега понижење Ирана и даље опсесивна идеја, ради које је спреман на све, па чак и на одбијање покушаја успостављања минималног поверења у руско-америчким односима.
Након тога Патрушев се састао са Болтоном у октобру у Москви и у јуну у Јерусалиму. Затим је уследила оставка савезника и његови мемоари.
Стога се у Кремљу нису нарочито изненадили када су у мемоарима прочитали о садржају два састанка Путина и Болтона (у јуну и октобру 2018. године): Американац је написао „о жељи председника Русије Владимира Путина да се ослободи присуства Иранаца у Сирији“.
Откривање државних тајни
„Путин је истакао и замолио да се пренесе Трампу да Русима нису требали Иранци у Сирији, за њих није било плусева у томе. Иран је испуњавао своје дневне обавезе… Путин је питао, говорећи о нашој жељи да Иран напусти Сирију: ко ће реализовати тај план? То је био један од тренутака када је Путин показао на мене и замолио да пренесем директно Трампу да Русима нису потребни Иранци у Сирији, јер Русија ништа не добија од тога. Иран има своје планове, укључујући и циљеве у Либану и рад са шиитима, и то се не поклапа са руским плановима, стварајући проблеме Русима и Асаду.
Циљ Русије је, према речима Путина, да консолидује Сирију и избегне хаос сличан Авганистану, док Иран има шире задатке... Путин је рекао да разуме нашу логику и узима у обзир нашу процену, према којој је народ Ирана уморан од режима. Али упозорио је да ће, уколико објавимо економски рат, подршка режиму само расти… Путин је такође признао да имамо своје теорије о томе како да се носимо са Ираном и видећемо који приступ ће деловати боље“.
Одмах падају на памет два питања. Прво, да ли је Путин Болтону рекао управо то или је саветник пренео речи Путина како њему одговара? И друго, зашто је Болтон то урадио?
Москва је предлагала потпуно разумљиву опцију: ако ви, Американци, кажете да сте забринути за безбедност Израела (управо ове аргументе држава стално наводи као пример „агресије иранског режима“), онда хајде да се са Техераном договоримо о томе да се иранска војска неће налазити на подручју близу сиријско-израелске границе. А ви ћете престати да вршите притисак на Иран, предомислићете се у вези изласка из нуклеарног договора са Ираном који би довео до ескалације напетости на читавом Блиском истоку.
Али Болтон покушава да представи ствари као да Русија скоро моли Американце да протерају Иранце из Сирије, што је, наравно, апсурдно. Јасно је да Трампов бивши саветник жели да унесе несклад у руско-иранске односе: нека виде у Техерану шта иза њихових леђа Руси говоре њиховим главним непријатељима.
Овај прорачун је примитиван и неефикасан. Последњих година руско-ирански односи постали су више него добри. Поред бројних посета ирански лидера Русији, Путин је два пута летео у Техеран, а Патрушев је био тамо последњи пут у децембру прошле године. Сви покушаји да се одигра на постојеће предрасуде против Русије („ови Руси ће се на крају договорити са Западом и издати нас“) били су безуспешни, и тако је и овог пута.
Невероватно је да Болтон уопште не разуме да својим откривањима он не погађа Иран, нити Русију, већ сопствену државу. Јасно је да су у условима рата који америчка елита води против Трампа, било која средства добра. Америчка спољна политика је постала талац унутрашње политичке кризе. Противници америчког председника откривају разговоре и детаље преговора са страним лидерима. Сам Трамп, бранећи се од импичмента, приморан је да објави транскрипт разговора са Зеленским. Али у случају са Болтоном, деградације америчке политике прелази на нови ниво: идеолошки борац, прави империјалиста, објављује тајне које не нарушавају поверење у Трампа, већ управо у америчку спољну политику. И то не поверење противника, они немају илузија, већ савезника и вазала.
Да ли је америчка елита полудела? Да ли Болтон схвата шта ради? Да ли му је мржња према Трампу затворила очи и натерала га да заборави на националне интересе?
Сједињене Државе све чешће пуцају себи у ногу не само унутар земље, него и на међународној арени. А Путину и Патрушеву остаје само да вешто искористе оно што је у руским стратешким интересима, чудећи се како је Џон Болтон успео да у својој кампањи против Техерана дође до напада на Вашингтон.
Прочитајте још:
