Раније је већина гаса који је „Гаспром“ производио у западном Сибиру, имала минимум тешких угљоводоника, такозвани „суви гас“. Сада се компанија постепено пребацује на експлоатацију гаса са високим садржајем етана и других угљоводоника, такозвани „масни гас“. Такво гориво је произведено у источном Сибиру, па је таква прерада тамо актуелна од самог почетка освајања источно-сибирских налазишта.
Петрохемијски комплекс ослобађа Русију зависности од сировина
Гас ће кроз цевоводе ићи из источног и западног Сибира до пограничних области (Амурска и Лењинградска област), где ће се вршити прерада. Овде је потребно разјаснити да ће у сваком од пројеката бити реализоване две различите узастопне производње.
Прво природни гас долази до постројења за прераду гаса, где се из њега издвајају метан и друге компоненте: етан, пропан и тежи угљоводоници. Управо они као сировина иду у петрохемијски комплекс, где ће се производити петрохемијски производи, углавном полиетилен, али и други полимери. У првој фази прераде гаса, то је у суштини раздвајање компоненти, најтежи задатак је издвајање етана. У САД (и у другим земљама) етан често уопште не издвајају, јер приход од његове продаје понекад не покрива трошкове овог процеса издвајања. Такође је тешко издвојити хелијум, чије ће се извлачење одвијати у источном пројекту, у Амурском петрохемијском комплексу. Хелијум, наравно, нема никакве везе са угљоводоницима и неће бити сировина за петрохемију, али је сам по себи вредан производ.
У описаним случајевима постројење за прераду гаса и петрохемијски комплекс су технолошки повезани, али они нису јединствена целина. Штавише, важно је истаћи да ће чак имати и различите власнике. На истоку постројење за прераду гаса у изградњи је и у власништву „Гаспрома“, а гас до њега долази преко гасовода „Снага Сибира“. Метан који остане након издвајања комопненти ће отићи у Кину (то се одвија и сада, али се сада гориво шаље туда без издвајања компоненти, јер снабдевање није обимно), а добијени тежи угљоводоници ће отићи у петрохемијски комплекс, којим ће управљати „Сибур“ (тачније, планирано је заједничко улагање са кинеском нафтном компанијом „Синопек“, која ће добити 40 одсто власништва).
Слична ситуација је и у пројекту у Лењинградској области. Тамо ће прерада гаса (као и будућа производња ТПГ) равноправно бити у власништву „Гаспрома“ и „Русгасдобиче“, а сам петрохемијски комплекс ће бити у власништву „Русгасдобиче“. Преостали метан, пречишћен од тешких компоненти, биће пренесен у систем за пренос гаса „Гаспрома“, и на утечњавање у пројектовани „Балтички ТПГ“.
Субвенционисана производња
Много пажње се посвећује овом питању, јер је цена етана ствар преговора. Етановоди постоје у Русији, али ова прича је прилично егзотична. Експорт етана није планиран, зато су два производна погона — постројење за прераду гаса и петрохемијски комплекс — међусобно зависна. Све ово говори о томе да се стране, иако користе формуле, појединачно договарају о ценама сировина у оквиру дугорочних уговора. Дакле, било која вредност етана, као и других угљоводоника који иду у петрохемијски комплекс, може пребацивати економију повезаних пројеката са једног на други.
Такође треба напоменути да је доношење коначних одлука о инвестирању у петрохемијску производњу повезано са документом (још није одобрен) о државним субвенцијама, такозваној обрнутој акцизи. Држава би та средства требало да добије назад кроз исплаћивање пореза од нових производних компанија. Како се очекује, субвенција ће бити девет хиљада рубаља по тони етана. Износ је прилично импресиван и износи око 130 долара по тони. Ради поређења: цене готових полимерних производа су једна до две хиљаде долара по тони, у зависности од тржишне ситуације и врсте производа.
Источни пројекат је у већем степену спреман. Петрохемијски комплекс само чека коначну одлуку о инвестирању. А постројење за прераду гаса је у изградњи, и више од половине је већ изграђено. Још један терет, цеви за одвајање гаса дугачке 88 метара, тренутно плови а градилишту.
У западном правцу све тек почиње. Почетком јуна, са руском компанијом НИПИГАЗ је потписан уговор за изградњу комплекса за прераду и утечњавање гаса, а прошле јесени је потписан уговор за пројектовање и изградњу петрохемијског комплекса са кинеском компанијом CNCEC.
Традиционално је занимљиво пратити учешће руских произвођача у грађењу опреме. Учешће увозне опреме у таквој производњи великог капацитета традиционално је велико, али се користи и домаћа. На пример, 20 хиљада тона металних конструкција из постројења у Белгороду. Добављач свих криогених технологија је један од лидера у сектору, немачка компанија Линде А важни елементи као што су размењивачи топлоте, производе се у заједничком предузећу Линде и „Северстаљ“. Руског порекла је такође део резервоара за чување производа.
Увозна опрема на кредит
Употреба увозне опреме је непријатна потреба, али и овде се могу наћи предности, јер је било могуће добити повољне кредите уз гаранцију агенције за извозно кредитирање. Већина великих пројеката се гради највећим делом на кредит. И вредност ових позајмица директно утиче на профитабилност будуће производње. Питања о финансирању преосталих индустрија које још нису изграђене, остају отворена. „Сибур“ је недавно издао обавезнице у рубљама од 5,5 одсто, што указује на способност компаније да се задужује по ниској каматној стопи. Што се тиче пројекта петрохемијског комплекса у Лењинградској области, недавно је шеф руске државне развојне корпорације ВЕБ.РФ Игор Шувалов, предложио да се овде могу створити колективни инвестициони фондови, у којима ће учествовати сви заинтересовани Руси.
Било како било, нова петрохемијска историја у Русији тек почиње. Вицепремијер Русије Јуриј Борисов недавно је рекао да се „донекле заљубио заљубио у петрохемију“, тако да је врло вероватно да ће закон о обрнутим акцизама, који тренутно и успорава доношење одлука о инвестирању за неколико производних компанија у Русији, бити усвојен ове године.
