Како би утврдили порекло паса који се користе за вучу, истраживачи на челу са главним аутором рада Микелом Холдером Синдингом са Универзитета у Копенхагену секвенцирали су геноме десет гренландских раса паса који се данас користе за вучу, старог сибирског вучног пса старог 9.500 година и плеистоценског сибирског вука, који је живео пре око 33.000 година.
Добијене податке су упоредили са великих бројем других дешифрованих генома раса паса. На крају се испоставило да су заједнички преци свих данашњих паса који се користе за вучу, као што су гренландски пси, аљаски маламути и хаскији, живели на Арктику пре најмање 9.500 година. Научници верују да је њиховој појави допринело потпуно окончање последњег Леденог доба пре око 10.000 година.
Притом, подаци су показали да је популација гренландских паса најизолованија група у поређењу са другим арктичким расама, због чега су научници брзо успели да утврде заједничког претка те, и других раса које се користе за вучу. Дошли су до закључка да је њихов заједнички предак стари сибирски пас.
Научници истичу да су вучни пси дали огроман допринос еволуцији и преживљавању целог човечанства у праисторијско доба. На основу археолошких налазишта из Источног Сибира научници претпостављају да су пси, навикнути на сурове поларне услове, вероватно били саставни део људског живота на Арктику најмање 15.000 година. Као и данас, људи су крајем леденог доба користили псе у исте сврхе – за вучу санки, далека путовања и транспорт.
„Резултати нашег истраживања показали су да је усавршавање методе вожње саоница са упрегнутим псима допринело опстанку човека“, закључили су истраживачи.
Прочитајте још:
