Због тзв. „емоционалног надзора“, који сензорима уграђеним у капе или шешире, уз помоћ вештачке интелигенције, примећује мождане таласе и „чита“ емоције попут туге, страха и беса код запослених, једна кинеска компанија остварила је 315 милиона долара већи профит, од када је ту технологију увела 2014. године. Тако бар кажу.
„Читање“ емоција сензорима креће из Кине
Научни сарадник на Електротехничком факултету у Београду и одличан познавалац те научне сфере др Андреј Савић пре свега објашњава да се за поменути „емоционални надзор“ користи електроенцефалорафија (ЕЕГ), која региструје мождане таласе, што обично наводи на мишљење да из мождане активности најбоље могу да се одреде емоционална и психофизичка стања.
Ипак, није баш тако. Сам ЕЕГ не даје довољно детаљну слику тих стања, већ да би се она што прецизније одредила, употребом технологије мора да се анализира још параметара, попут израза лица и срчаног ритма (ЕКГ), што је у научном свету познато као мултимодални приступ.
Савић скреће пажњу на то да је употреба технологије за препознавање емоција релативно млада област, која је почела да се развија тек деведесетих година и наглашава да се те методе и даље унапређују и да у научним круговима још нема речи о златном стандарду за мерење емоција путем ЕЕГ сигнала.
Веома сумњив приступ
Осврћући се на тврдње да су, ослањајући се на ЕЕГ, у Кини успели да повећају продуктивност радника и ђака, Савић указује на то да не постоје научне студије о тим резултатима и да није познато које су алгоритме и сензоре и на који начин користили за процену концентрације. Другим речима, недостаје много техничких детаља.
„Имам огромну сумњу у валидност приступа, зато што знам да ни најсавременији алгоритми и опрема не могу да обезбеде да код сваке особе, у сваком тренутку , тачност детекције емотивног стања буде добра, нити да квалитет сигнала буде оптималан“, истиче Савић за Спутњик и сугерише да је могуће да су радници постали продуктивнији због плацебо ефекта.
Како би се путем ЕЕГ-а добила што тачнија процена човечјег стања, електроде треба да се поставе на више места на глави, тако да остваре добар контакт са површином. Зато је неопходно и наношење проводног гела, који временом губи своје карактеристике, због чега контакт слаби, што доводи до проблема при тумачењу сигнала.
„Мерењем ЕЕГ-а у реалним условима, без мониторинга и обезбеђивања квалитета сигнала, не може се ништа закључити о информативности тих сигнала, јер и најсавременије технике, обраде и анализе из тих сигнала не могу извући нешто ако се сними само шум, а не мождана активност“, објашњава Савић и додаје да не верује у резултате без доказа.
Ослањање на уређаје – опасно
Од свих примена такве технологије које су наведене, Савићу најубедљивије делују наводи да је машиновођа брзог воза на релацији Пекинг-Шангај носио капу са сензором који може да упозори уколико он заспи.
Ипак, Савић и у тој пракси види проблем, управо због тога што такви уређаји непоуздано тумаче реално стање особе:
„Човек може да поспан седне за волан, мислећи да му тај уређај пружа сигурност, ослањајући се на процену апарата о томе да ли је способан да управља возилом. У овом тренутку, са знањем на којем нивоу је та технологија данас, ни по коју цену то не бих дозволио“.
Прочитајте још:
