Водећа научница Сабине Ленгер са Универзитета у Плимуту у Енглеској придружила се колегама из Велике Британије и Холандије како би проучавала узорке седимената са дна Арапског мора. Овај морски басен има највећу познату мртву зону на свету, подручје величине Флориде, у којем нема ни трага кисеоника.
За зоне без кисеоника у Оманском заливу зна се већ око 50 година, али тек недавно научници су успели да измере колико су се повећале последњих деценија. Резултати су далеко гори него што су очекивали и упозоравају на могуће катастрофалне последице.
Све што уђе у мртву зону - бежи или умире
Научници су почели да откривају та подручја још крајем шездесетих година прошлог века, али без софистициране опреме могли су само да нагађају о чему је реч.
То је било касних осамдесетих година двадесетог века када је морски еколог Дениз Брајтбург из истраживачког центра Смитсонијан ронила код гребена у заливу Чесапик. Неколико сати раније догодило се нешто застрашујуће: одређена количина морске воде са јако ниским нивоом кисеоника испливала је из дубине залива на површину стварајући, такозвану „мртву зону“ у плићим деловима где је она ронила.
Морске животиње које су успеле да избегну ту водену струју сиромашну кисеоником остале су збијене на малом подручју близу обале, а ракови су се чак попели на оближње плутајуће зелене површине како би избегли "гушење водом".
После овог случаја, Брајтбургова је са колегама спровела истраживање о узроку и настанку мртвих зона са закључком да је отворени океан изгубио око 77 милијарди тона кисеоника у задњих 50 година, што је готово два одсто његове укупне концентрације.
До 2008. године открили су око 405 мртвих зона. Осим тога, слојеви морске воде са великим мањком кисеоника који не могу да подрже никакав облик живота пронађени су и у Атлантском океану.
Уочена еколошка катастрофа
Воде с ниском концентрацијом кисеоника у близини обале често су последица повећане количине хранљивих састојака који алгама омогућују експлозиван раст, затим брзог исцрпљивања свог кисеоника из околних вода за време њиховог пропадања и на крају - смрти.
Мртве зоне без кисеоника које алге притом стварају и у слаткој и у сланој води, последњих година су све чешће. Штавише, чини се да уложени волонтерски напори за сузбијање те појаве нису уродили плодом, а сматра се да томе доприноси и пораст температуре воде. Како ове алге троше више кисеоника и настављају да траже његове нове изворе, мртва зона расте.
Присутност анаеробних бактерија које још могу да сваре угљеник у мраку значи да су ове мртве зоне можда показале „угљеникове потписе који подсећају на традиционално фотосинтетске организме, чиме су научници довели у заблуду укупна мерења тих мртвих зона, преноси Експрес писање Популар Механикса.
Студија коју је предводио Универзитет у Плимуту установила је да процењена петина све органске материје на морском дну потиче од анаеробних бактерија које учвршћују угљеник у тами мртвих зона. Ако је то истина - да 20 одсто свих детритуса (нерастворен мртав органски материјал) нису само бактерије, него анаеробне бактерије – научници сугеришу да то треба узети у обзир у било којој "једначини" за процену или мерење угљеника у целом свету. Ако су 20 одсто угљеника апсорбовали организми који су тако недовољно истражени, не само да је једначине лако искључити, већ је и количина површине која је покривена мртвим зонама вероватно потцењена.
О светским океанима и даље знамо релативно мало због тешкоћа у приступу зонама истраживања. Експедиција која је открила праву величину мртве зоне Арапског мора користила је аутономне подморнице. Нова студија Универзитета у Плимуту показује да има још много тога за откривање и потврђивање онога што се налази дубоко испод морске површине.
Утицај на људе
Ови учинци могу негативно да се одразе и на људске заједнице које живе од мора и морских организама. Неке рибарске заједнице не могу тек тако да промене своју локацију уколико се локалне популације морских организама смање или изумру.
Смањење количине кисеоника у морима такође може да убије коралне гребене што лоше утиче на туризам подручја која од њих зависе, као и на цели екосистем. Код решавања проблема мртвих зона, научници спомињу три стратегије - решавање узрока, заштита морског света кроз успостављање заштићених подручја и повећање праћења подручја с ниским нивоом кисеоника.
Прочитајте још:
