Енио Мориконе је компоновао музику за више од 500 филмова, као и за телевизијске серије. Писао је и камерну инструменталну музику, коју је 1985. године изводио на турнеји по Европи, лично диригујући оркестром на концертима.
Добитник је бројних престижних италијанских и светских признања, међу којима су два „Оскара“, три „Златна глобуса“, шест Бафта награда и четири „Гремија“.
Америчка филмска академија га је за своје престижно признање номиновала шест пута, а „Оскара“ му је доделила 2015. за вестерн „Подлих осам“ Квентина Тарантина, као и 2007. за укупан допринос филмској уметности. У родној Италији награђен је чак 11 пута, најзначајнијим националним филмским признањем „Давид ди Донатело“.
Музика која оживљава филмске кадрове
Светску славу је стекао композицијама за филмове чувеног редитеља „шпагети вестерна“ Серђа Леонеа, али је свој уметнички допринос дао и бројним другим остварењима, редитеља као што су, пре свега, његови земљаци, Бернардо Бертолучи, Пјеро Паоло Пазолини, Дарио Арђенто, Салваторе Семпери, али и бројни врхунски светски редитељи, попут Романа Поланског, Оливера Стоуна, Брајана де Палме, Мајка Николса, Џона Карпентера, Тереса Малика, Квентина Тарантина, Педра Алмодовара и многих других.
Интересантно је да никада није сарађивао са најпрепознатљивијим јунаком „Доларске трилогије“ Клинтом Иствудом, који га је звао да му пише музику за филмове које је режирао. Мориконе је жалио због тога што је одбио ту сарадњу, као и због пропуштене прилике да сарађује са Стенлијем Кјубриком на филму „Паклена поморанџа“ из 1971.
Мориконеова музика један је од разлога због којих су Леонеови „шпагети вестерни“ постали легендарни. „За шаку долара“ (1964), „Добар, лош, зао“ (1966), „Било једном на Дивљем западу“ (1968), „Било једном у Америци“ (1984) само су неки од филмова чијих се кадрова сетимо чим чујемо звуке Мориконеове музике, које је „Холивуд рипортер“ назвао „оригиналним и пулсирајућим“.
По Мориконеовој музици памтимо и филмове „Створ“ Џона Карпентера (1982), „Мисију“ (1986) Роланда Џофеа, „Синема Парадизо“ (1988) Ђузепеа Торнатореа, а компоновао је и музику за филмове „Потпуни заокрет“ (1997) Оливера Стоуна, „Малена“ Ђузепеа Торнатореа (2000) и многе друге.
Музика као део филмског сценарија
Мориконе је својевремено, у интервјуу објављеном у књизи „Ennio Morricone: In His Own Words“ (Енио Мориконе, према његовим сопственим речима, 2019.) оштро критиковао поједине филмске редитеље, наводећи да многи од њих не разумеју њену снагу у филму.
То није важило за Серђа Леонеа, који је одлично знао колико музика какву је правио Мориконе, заснована на упечатљивим и необичним мотивима и праћена звуцима из природе и људским узвицима, звиждуцима, црквеним звонима, пуцњима, може да повећа драматичност у филму и да допринесе његовој динамици. Волео је и звук трубе, електричне гитаре и јеврејске харфе.
„Наводио сам га да музику пише пре снимања, тако да она заиста буде део самог сценарија“, испричао је Леоне једном приликом.
Славни руски пијаниста Денис Мацујев, који је лично познавао композитора, истакао је да је Мориконе имао непоновљиву романтичну музичку интонацију.
„Он је аутор ремек-дела не само у филмској музици, мада се управо захваљујући Мориконеу филмска музика уздигла веома високо. Оно што је најчудније, писао је до самог краја у невероватној форми, а његове теме рађале су се заиста одозго, јер је божји дар писати такву музику. Његова интонација се не може помешати ни с једном другом. Кад год би почињао филм, када би се зачула музика, чак и пре шпице, било је јасно да је то Мориконеова музика“, рекао је Мацујев.
Од трубача до композитора
Енио Мориконе рођен је 10. новембра 1928. године у Риму. Љубав према музици наследио је од оца Марија Мориконеа, који је био трубач. По завршетку Конзерваторијума „Света Сесилија“ у Риму, на којем му је учитељ био Гофредо Петраси, постао је члан ансамлба Алберто Фламини, у којем је свирао и његов отац. Заједно с овим ансамблом Мориконе је као трубач наступао у римским ноћним клубовима и хотелима.
Средином четрдесетих се запослио у театру, где је прво радио као музичар, а потом као композитор. Почео је 1950. године да аранжира песме популарних композитора за радио, а потом је почео да аранжира музику за телевизијске програме.
Два пута је током каријере сам глумио у филмовима за које је писао музику, а 1995. је о њему снимљен телевизијски документарац у режији Дејвида Томсона.
Америчка група „Металика“, почев од осамдесетих година, сваки концерт отвара његовом композицијом „The Ecstasy Of Gold“ која је снимљена за класични вестерн „Добар, лош, зао“.
Мориконе је 2009. године наступио у Београду, пред око 15.000 гледалаца, у пратњи симфонијског оркестра „Рома синфонијета“, са солисткињом Сузаном Ригачи и Академским хором „Обилић“. Одушевљена публика га је три пута враћала на бис.
Председник Италије Серђо Матарела рекао је поводом смрти композитора да је Мориконе оставио дубоки траг у музичкој историји друге половине 20. века.
„Смрт Енија Мориконеа лишава нас изванредног и генијалног уметника. Изврстан и истовремено популаран музичар, оставио је дубок траг у музичкој историји краја 20. века. Захваљујући својим саундтрековима дао је велики допринос ширењу и јачању ауторитета Италије у свету“, навео је италијански председник у телеграму.
Премијер Италије Ђузепе Конте је на Твитеру написао: „Увек ћемо памтити с бесконачном захвалношћу уметнички геније маестра Енија Мориконеа“.
Поздрав с великом љубављу
Мориконе је преминуо у Риму, након компликација које су уследиле после пада и ломљења бутне кости, пренео је „Холивуд рипортер“.
Мориконеов адвокат и породични пријатељ Ђорђо Асума објавио је данас некролог који је поводом своје смрти написао славни композитор:
„Умро сам ја, Енио Мориконе. Објављујем то свим пријатељима који су увек били поред мене, али и онима који су мало даље, поздрављам их с великом љубављу“.
Својој жени Марији, с којом је у браку био од 1956. године, композитор је у некрологу изразио „невероватну љубав која их је држала заједно“.
