Треба ли Русија „да казни“ Турску због Аја Софије

Османлије су храм претвориле у џамију 1453. године, након што су заузели Цариград, а на месту Римског царства (које се још назива и Византијско) дошло је oсманско царство, oсмански калифат, који је управљао знатним делом исламског света до почетка двадесетог века.  

Царство и калифат су нестали после Првог светског рата. На том месту Турци су се борили да задрже барем своју националну државу, Републику Турску. Ислам у овој секуларној, западњачкој држави није био подвргнут таквим репресијама и погромима као што је православље у Русији, али турски Лењин, Кемал Ататурк га је ставио под државну контролу. Једна од важних симболичких одлука била је претварање Свете Софије из џамије у музеј. Византијске фреске које су се налазиле у џамији су почеле привлачити милионе туриста. 

Зближавање Турске и Запада се наставило током друге половине двадесетог века, али постепено су чак и прозападни Турци почели да схватају да се Европа неће стопити са Турском, да су разлике између две цивилизације превелике. А потенцијална претња од Русије, која је Турску својевремено довела у НАТО, престала је да буде геополитички фактор након распада СССР-a. У самој Турској постепено је почињао исламски реванш — на власт су дошли људи који су се ослањали на већину која се залагала за ослобођење ислама, за његов излазак у свет. Реџеп Тајип Ердоган, који је на власти већ 17 година, постепено уређује Турску као суверену исламску државу, која води независну политику како на домаћем, тако и на светском нивоу.

 Важна симболичка одлука био је његов корак ка враћању Светој Софији статус џамије. „Донели смо одлуку да променимо статус Свете Софије на основу мишљења нашег народа, а не на основу онога ко ће шта рећи о нама… Земља ће наставити да иде правим путем, ка изградњи велике и јаке Турске.“

Заиста, Ердоганову одлуку подржава три четвртине Турака, упркос чињеници да је његов сопствени рејтинг много нижи.

Да ли Турци имају право да раде у својој кући оно што сматрају исправним

Испоставило се да немају: неке земље су прво покушале да одврате Турску од овог корака, а затим су изразиле жаљење и забринутост због онога што се догађа. Грци, који себе сматрају готово наследницима Византије, чак су тражили да се уведу санкције Турској на нивоу ЕУ и међународне. Јер Света Софија није грчко-турско питање, већ глобално.

„Ово је питање укидања правила и непоштовања светске заједнице. Ердоган све ради смишљено. Чак укида традиције своје земље. Окреће леђа међународној заједници и њеним правилима.“

Ово је изјавио министар спољних послова Грчке, православне земље. Али да ли Русија има сличан став? Државна Дума се обраћала турским властима и пре доношења одлуке, а портпарол РПЦ митрополит Волколомски Иларион назвао је Ердоганове акције „ударом на православље читавог света“: „Јер за све православне хришћане Света Софија је значајан симбол као што је за католике Базилика Светог Петра у Риму, тако да нам је јако жао због ове одлуке“. 

Став Руске православне цркве није могао бити другачији. Русија је постала Трећи Рим после пада Другог, а Света Софија ће заувек остати за православце симбол великог православног Византијског царства, царства које су изградили Константин и Јелена, православни свеци једнаки апостолима. Заштита Свете Софије је природна дужност Руске православне цркве, чак и ако нема шансе да јој врати крст. 

Ипак, став Русије као државе је другачији: иако је забринута за будућност Свете Софије, она не даје себи за право да говори Турској како да се понаша, а камоли да јој прети. У понедељак је заменик министра спољних послова Русије Сергеј Вершинин изјавио: „Полазимо од чињенице да је реч о унутрашњим пословима Турске у које, наравно, ни ми, ни други, не треба да се мешамо“. Истовремено, заменик министра је подсетио на „велики одјек јавности који је ово питање добило и код нас и у иностранству“, и рекао да „скрећемо пажњу на важност овог објекта са становишта објекта светске културе и цивилизације“. 

Односно, Русија не врши притисак на Турску, упркос чињеници да је, како је писала европска штампа, Владимир Путин једини који је могао одвратити Ердогана од таквог корака. Али ово је погрешна процена. Истина је да Путин и Ердоган имају веома блиске и односе пуне поверења, али они се заснивају на међусобном поштовању и немешању у унутрашње послове. То јест, Путин, у принципу, није могао рећи Ердогану шта да ради са Светом Софијом, иако су, наравно, разговарали о овој теми. Међутим, званично је објављено о овој дискусији тек након што је донета одлука, током телефонског разговора у понедељак: „Владимир Путин је скренуо пажњу Реџепу Тајипу Ердогану на значајно јавно негодовање у Русији, које је изазвала одлука да се промени статус Свете Софије у Истанбулу. Турски председник је дао релевантна објашњења, уз напомену да ће приступ овом јединственом споменику светске цивилизације бити загарантован свима онима који желе да га посете, укључујући стране држављане, а хришћанске светиње ће бити сачуване“. 

Ни о каквим  договорима, а камоли о ултиматумима, са руске стране није могло бити речи. 

И то узимајући у обзир чињеницу да је 2015. године, након уништења руског Су-24 на сиријско-турској граници, Путин заправо поставио ултиматум Ердогану и сви контакти су били прекинути девет месеци, све док се турски председник није извинио за смрт руског пилота. 

Али тада је било питање билатералних односа, а сада, уз сав светски значај Свете Софије и велику пажњу коју Русија и Путин посвећују заштити православља широм света, ради се о унутрашњим пословима Турске. 

Наше земље су често ратовале у прошлости, имамо дугу и компликовану историју односа. Али СССР је спасио Турску од потпуне пропасти пре сто година, и последњих деценија односи се непрестано развијају узлазном путањом. Штавише, не ради се само о билатералним односима, већ и о акцијама на светској арени, чак и тамо где су, као у Сирији, Русија и Турска биле у суштини на различитим линијама фронта. Таква интеракција и компромиси су омогућени из једног простог разлога: Путин и Ердоган су независни и снажни државници који бране интересе својих земаља и имају за циљ да их ојачају. Стратешки циљеви Путина и Ердогана се поклапају. И Турска и Русија виде себе као важне учеснике у изградњи новог светског поретка, пост-западног света. Стога покушавају да на један или други начин реше чак и објективне супротности и несугласице између интереса двеју држава. Они знају да је стратешка сарадња Русије и Турске корисна за обе земље и помаже њиховом јачању.

Штавише, сада међу овим земљама нема супротности које су постојале пре два века, а Турска више није „проблематично место у Европи“ и Запад више не може да користи руско-турске противречности за задржавање Русије. Јер Турска постаје мање западна, а више исламска земља, и то се може само поздравити јер је реч о независној држави која не жели да буде ничија марионета. Света Софија ће за Русију увек остати православна катедрала, а за Турке је то одувек била џамија и опет ће постати. Истовремено, хришћанске фреске неће бити оштећене. За време службе биће затамњене уз помоћ посебне апаратуре. Света Софија ће бити отворена за све, па се чак ни улаз више неће наплаћивати. 

Света Софија је за Русе је увек била најважнији део њиховог идентитета. Од ње су добијали православну веру, а онда је дуги низ година она била симбол руско-турског конфликта: православни свет је хтео да јој врати крст. Али прошлост се не може вратити, нити променити. Поред тога, темељни постулат руске државности наводи да је Други Рим пао, Трећи стоји, а Четвртог неће бити. Односно, нема више Цариграда, сада постоји Истанбул. А његово место, не само у православљу, већ и у свету, заузела је Москва. 

Самопроглашени кандидат за титулу Четвртог Рима, САД, пред нашим очима улазе у завршну фазу своје историје. А Москва, Трећи Рим, и Турци, од чијих руку је пао Други Рим (мада су султани сматрали да су његови наследници) сада не могу ништа да ураде. Света Софија може раздвојити Русију и Турску, а може и ујединити, остајући за Русе сећање на православне корене, а за Турке симбол њихових победа и вере. Две велике цивилизације су кренуле на пут поновног рођења и сигурно им није место у музеју.