„Ајмо, главе горе“
Где почиње прича о најпознатијој београдској Бокељки, која је игром срећних околности између математике и музике изабрала ово друго? Можда у детињству, у коме је постизала добре резултате у пливању и гимнастици, али, захваљујући мајци, и у музичкој школи „јер је то важно за женску децу“.
Можда на првој страници приче о овој изузетној жени стоји ансамбл „Бранко Крсмановић“? Или је то ипак студентска соба у којој је знала да на карону нацрта клавирске дирке и тако „вежба“ за испит... Многи ће рећи да је прави почетак онај њен непоновљиви излазак на сцену, који је обарао с ногу и најзахтевнију публику која је без даха пратила кретање руку у ваздуху, у тишини пре првог тона... У оном тренутку када маестро у дугој хаљини проверава још једном да ли су све фасцикле на доброј страни, а све главе подигнуте горе, са осмехом...
За диригенткињу Весну Шоуц, некадашњу студенткињу у класи професорке Матић Маровић, права прича почиње – првим сусретом.
„Наш први сусрет био је на проби Академског мешовитог хора Факултета музичке уметности у којем сам као тадашњи бруцош почела да певам. Тај моменат када она улази из деканата у салу, тај мук који је уследио је незабораван“, сећа се Весна Шоуц сусрета са својом будућом професорком дириговања.
„Одмах се суочите са осећањем невероватне дисциплине, а потом са том магичном енергијом и савршеној диригентском техником, са знањем... Имала је нешто што не може да се научи – енергију. Сећам се да је од прве пробе давала све од себе, у сваком тренутку, у сваком аспекту њеног професионалног живота, али је то исто тражила и од свих нас. Имала сам част да будем студент дириговања у њеној класи и то први њен студент од прве године до краја магистеријума“, каже Шоуц.
Она открива да је из замке имитације спасила управо Даринка, помогавши јој да пронађе свој стил и однос према ансамблу...
Била је рођени лидер
„Разумела је моју потребу за самосталношћу и потврдила то указавши ми поверење већ на првој години: дала ми је у задатак да спремим „Кармину бурану“ са факултетским хором. Препознала је моју потребу и пустила ме“, сећа се Весна и додаје да та подршка и разумевање нису престали ни у свим годинама у којима је и сама постала диригент.
На питање како је могућ тај спој челичне дисциплине с једне и готово фамилијарне нежности и блискости с друге стране, Весна Шоуц кратко одговара да је то отуда што је Дара била рођени лидер.
Код ње се уместо „не“ говорило „када“
„Када уђе у просторију, ми сви станемо, сви је слушамо... Код ње није могло да се каже „не“, него само „када“. И сви смо то радили са вољом и ентузијазмом. Тражила је од нас оно што је захтевала и од себе, била је пример свима нама. Често је говорила: „Тајна мога успеха је у томе што волим да радим“.
Подсећајући да је наша прва жена диригент досегла светске висине, нарочито у хорској музици, Весна Шоуц истиче и оно што је Даринка Матић Маровић учинила за Катедру за дириговање и Факултет музичке уметности. И то је, каже, још један Дарин неизбрисив траг.
Заборављали су титуле и једноставно је звали Дара
„Била је спој природног ауторитета, знања и талента. Њени диригентски покрети су били јединствени. Њена енергије такође. У време мојих студија једном је рекла „ово је мој хиљадити концерт са „Колегијумом“. А колико је тек од тог тренутка до данас било концерата... Замислите, треба се само обући и нашминкати хиљаду пута, изаћи пред публику и поклонити се, а камоли концертирати“, са сетом се диригенткиња Шоуц сећа непоновљиве енергије професорке Матовић.
Да је ову изузетну и захтевну жену било лако волети, потврђују чланови њених ансамбала, студенти, сарадници који би заборављали све титуле и једноставно је звали Дара.
И жеља да публици донесе радост била је једна од важних мисија Даринке Матић Маровић. Кажу да је увек пред излазак на сцену говорила „Ајмо горе главе, осмех, осмех“...
„Знало се у којој се руци држи фасцикла, да глава иде ка публици, и да не може без осмеха. Недавно сам гледала концерт из 2013. године на коме је професорка дириговала првим делом концерта, а ја другим. Ви видите тај излазак на сцену и схватате да већ од тог тренутка креће магија. И схватите да је, кад се концерт заврши, само она могла да држи такав аплауз толико дуго, да направи тај чаробни спој публике и ансамбла. Тај начин на који се поклањала публици, показивање на ансамбл, на солисте, све смо то ми учили од ње, али је само она могла то тако да уради“, каже Весна Шоуц.
Жена у врху мушког посла
За дугогодишњег Даринкиног пријатеља и колегу, диригента Владимира Марковића, није било ништа природније него да се на челу једног типично мушког посла нађе жена. Јер је та жена – Даринка Матић Маровић.
„Знали смо да се од ње може очекивати само најбоље. Та жеља да све задатке обави како треба и та њена енергија која је била пословична, уверавала нас је све да је то природан избор и да ће тај наш први женски диригент имати велики успех.“
Тајну тог Даринкиног успеха Марковић види у њеној фокусираности и спремности.
„Само захваљујући томе могла је да издржи ту количину обавеза. Бити у исто време професор, декан, па ректор, водити два ансамбла, имати наступе, снимања, турнеје и то дуги низ година... То је количина обавеза која не може да се као план смести у један дан, а камоли да се обави на прави начин. Али, она је успевала, једноставно - све је стизала“, присећа се Марковић.
Имала је много талента за сцену
Да је овај први женски диригент дао снажан допринос афирмацији домаћих аутора потврђује и Марковић подсетивши да је многа савремена домаћа дела управо Даринка премијерно извела са својим ансамблима.
„Нарочито је много хорских композиција домаћих аутора која је премијерно извела са „Колегијумом“, дела једног Константина Бабића, Душка Костића и многих других. То је важно рећи, поготово што знамо да наши композитори немају увек шансу да им дела буду изведена. И ту је Дарина улога велика. Она је популарисала музику, људи су волели да слушају све што изводи. Имала је много талента за сцену. Сваки њен концерт је био дупке пун, на онима на Коларцу људи су често стајали са страна. А она је тада блистала. Диригентски пулт и сцена били су њена природна средина“, објашњава Владимир Марковић.
Са сетом се присећајући доброг и племенитог духа своје дугогодишње колегинице и пријатеља, Марковић открива и један Дарин посебан дар: да другог дарује подстицајем, подршком и лепим речима.
„Толико пута је имала потребу да ми за мој посао упути комплимент, иако нисам сигуран да је био заслужен... Али, то је Дара. То је тај њен ведри дух, та енергија њеног бокељског говора, покрета, осмеха, који је уносила међу нас. Јединствена и непоновљива... Желим јој добро море...“
