Са оцем и пријатељима био је део експедиције „Отаџбина памти“ кроз коју су прошли 100 километара у знак помена за 100 година од битке на Кајмакчалану, која је била и остала симбол српске храбрости.
„Од свог деде сам чуо приче да никад није сазнао где се налази гроб његовог деде који је страдао код Скадра у Првом светском рату и ја сам желео да прођем тај пут који су прошли наши ратници, како бих се упознао са нашом историјом. У мени се јавила жеља да покушам да пронађем његов гроб, али и да видим места на ком су страдали јунаци. Приликом тог пута схватио сам да је гроб мојих предака доживео судбину већине и да му се изгубио сваки траг“, започиње своју несвакидашњу причу Душан за Рину, преноси портал „Б92“.
Пут дугачак 100 километара није био нимало лак, а овај младић га је прошао за пет дана. Приликом пешачења преко планинског венца који чува ратну историју Душан је наишао на преко 100 гробова, али и на муницију коришћену приликом борби у Првом светском рату.
„Тим ходочашћем желео сам да одам почаст мојим прецима, спавали смо у шаторима, по киши и ветру, али испред себе сам имао јасан циљ. Претходиле су озбиљне и тешке припреме, пре него што смо били у могућности кренути на тај далек пут. Видели смо бројне гробове, већина је зарасла у коров, док су вечне куће савезничких војника и те како добро уређене. То је слика којом сам разочаран“, каже Душан.
Овај младић није желео да иза оних који су живот дали за своју земљу не остане баш никакав траг, па чак ни надгробни споменик, па је одлучио да сва имена настрадалих бораца пронађе и упише у своју књигу коју ће назвати „Трагом прошлости“.
У њој је описао кретање војске из ужичке краја током три рата, а и сам се упутио у истраживање локалног терена, како би допунио податке који већ постоје о страдалим борцима.
„На сваком од споменика симболично пише да се јунацима подиже вечни спомен. Међутим, зуб времена узео је свој данак, па већина натписа је нејасна. Ја сам желео да свим тим јунацима који су изгубили живот у туђини, борећи се за све нас, заиста оставим вечни спомен, тако што ће бити уписани у књигу и никад заборављени. Обишао сам Злакусу и девет околних села, обрадио око 640 имена“, изјавио је Душан.
Највећу подршку у свим његовим истраживањима пружила му је породица. Отац му је правио друштво на свим пешачењима, а сестра и мајка сортирале су спискове. Његова љубав према историји видела се и по томе што је управо из тог предмета узео тему за свој матурски рад и на тај начин одушевио професоре ужичке гимназије. Добитник је и награде „Миле Чарапић“ коју Историјски архив Ужице додељује за најуспешнији матурски рад из завичајне историје.
Прочитајте још: