Обијицу су, према речима сведока, припадници ОВК зверски мучили, а затим ликвидирали. Јеромонаха Стефана Пуљића убили су када је из манастира кренуо по храну. Он је, схвативши да у манастиру има недовољно хране за народ који се ту склонио од најезде терориста, не јављајући се никоме, узео колица и изашао из манастира.
Језива убиства српских монаха
Једна од монахиња је приметила да га нема и питала где је отац. Рекли су да је управо отишао у набавку са Вујадином Вујовићем, наставником који је са осталим Србима уточиште нашао у манастиру.
„Отац Стефан је отишао верујући да се ништа лоше не може десити, као јагње Божије, мирно, да би нахранио ближње своје“, пише у моногафији о несталим Србима које је издало Удружење несталих и кидапованих Срба на Косову и Метохији.
Отац Стефан и наставник Вујадин се нису вратили, а не зна се да ли су стигли и у продавницу. Код прве куће од манастира, поред пута за село, нађена су само преврнута колица, као једини траг да су туда прошли. Да ли је ту у шуми била ОВК заседа или се нешто друго десило, нико не зна.
Отац Стефан је нестао и његови посмртни остаци, као и осталих Срба несталих и убијених тада у Клини и Истоку, пронађени су много касније.
Данас, 19. јула, обележавамо 21. годишњицу мученичког страдања јеромонаха Стефана Пурића (1964-1999), кога су убили припадници тзв. ОВК у селу Будисавци, недалеко од његовог манастира где је служио. О. Стефану и наставнику Вујадину Вујовићу су одсечене главе, а тела бачена у јаму pic.twitter.com/TE13bzQZyS
— Sava Janjic (@SavaJanjic) July 19, 2020
Припадници Кфора су по пријави његовог нестанка стопирали истрагу о његовом страдању. У извештајима полиције са терена тада је писало да су војници гледали како су неки људи кроз масу вукли свештеника, како су га пљували, тукли и чупали за браду. Било је то на путу од манастира у Будисавцима према Ђураковцу.
Касније се сaзнало да је најпре одведен у штаб ОВК у Истоку, потом је заклан и са још неколико Срба бачен у бунар покојног проте Андрије Поповића, мученика из Другог светског рата. Кфор није дозволио да се бунар истражи.
СПЦ - сабирни центра за Србе
Олгица Божанић из Удружења несталих и кидапованих Срба каже да је свештиник потом сахрањен у манстиру Црна Река.
„Сарадања са СПЦ је кренула одмах по нашем оснивању, а неки чланови породица су и пре оснивања нашег удружења тражили помоћ од СПЦ, јер они који су преживели буквално су се скривали под окриљем СПЦ. По нашим информацијама, баш у подручју Пећи и Пећке патријаршије био је један сабирни центар за Србе из Ђаковице, Призрена... Они су подршку од СПЦ највише тражили после доласка Кфора“, прича наша саговорница.
Страшно убиство оца Харитона из манстра Свети Архангели, испред Дома ЈНА у центру Призрена, снимио је немачки новинар који је са контингентом Кфора стигао у овај град.
Овај новинар је испричао да је видео (и сликао) како припадници ОВК изводе из кола, легитимишу, угуравају на задње седиште и одвозе (за волан његових кола сео је Албанац из ОВК) у непознатом правцу човека у мантији, односно монаха СПЦ. По сазнању оца Стефана (Миленковића), тада игумана манастира Свети Архангели, који је са оцем Василијем последњи видео оца Харитона, тог 15. јуна, ОВК је тада отела још 11 призренских Срба.
Нико није одговарао за њихова убиства
Једна муслиманка дошла је после неког времена до оца Стефана и архангелске братије (тада су припадници СПЦ били под заштитом Енглеза и Немаца из Кфора) и испричала им „да је видела како муџахедини играју фудбал са главом неког попа са дугачком брадом“.
„Погром је настао након доласка Кфора и сви смо морали да одемо са Косова. Припадници Кфора су наилазили на тела убјених Срба, контактирали су свештенство и онда су их митрополит Амфилохије и тадашњи владика Артемије и други свештеници сахрањивали, пошто би неко од блиских сродника некога препознао. Већи број Срба и неалбанаца, око 570, још се воде као нестали“, додаје наша саговорница.
Она каже да су тело оца Харитона пронашли у једној од масовних гробница крајем августа 2000. године у насељу Тусус, иза градске болнице у Призрену.
„Кфор је пронашао једну од масовних гробница и позвали су представнике рашко-призренске епархије да потраже тело оца. Тежак задатак припао је оцу Михајлу, који је међу закопаним и масакрираним телима Срба идентификовао свог брата Харитона. И како је очекивао, на телу није било главе, сигурно су је узели муџахедини из ОВК и ко зна куд су је однели. Патолог је касније констатовао да је умро у мукама“.
Кфор стопирао истрагу
Посмртни остаци оца Харитона из Грачанице пребачени су у манастир Црна Река код Тутина, где је некад био искушеник. На опроштају, тадашњи владика Артемије је рекао:
"Оче Харитоне, примили смо те овде као искушеника, сада те примамо као мученика,“ записано је у списима епархије рашко призренске.
Отац Харитон је иначе рођен 1964. године у селу Сеоцу, код Луковске бање на Копаонику. Замонашен је у Светим Архангелима 1998. године 2. маја, уочи празника Св. Владике Николаја, коме је капела у манастиру била посвећена.
Отац Стефан (Пурић) је био духовно чедо оца Тадеја и био је мало старији у монаштву од оца Харитона. Био је јеромонах, и по благослову тадашњег патријарха Павла прешао је да служи сестрама, прво у Патријаршији, а после у манастиру Будисавци. Сестре, монахиње, волеле су гаига стално су се жалиле како никако неће да једе ни сира, стално пости, па се секирале, „пропашће, од глади ће умрети“.
За Србе са Косова и он и отац Харитон су овенчани мучеништвом. Те 2000. године од двеста-триста тела које је Кфор нашао, на сваком се видело да ниједан човек није умро природном смрћу. Или су били везани жицом или без главе. Сви су били мучени, вађени су им живо органи...
За пострадале Србе на Косову и Метохији, како за оне чија су тела пронађена по јамама и гробницама, тако и за оне чија је судбина до дана данашњег нерасветљена, нико није одговарао.
