Година је 2022. и корона вирус је коначно побеђен; после годину и по дана беде и смењивања карантина и нових таласа, живот коначно почиње да се враћа у нормалу. Овако "Њујорк тајмс" почиње текст у којем покушава да открије како би живот могао да изгледа 2022. године, пошто је свет изашао на крај са пандемијом.
Повратак у нормалу, ипак, неће значити повратак на старо. Биће то нови свет, са новим економским правилима и рецесијом која ће променити поредак ствари за читаве будуће генерације.
Пропадају фирме, затварају се универзитети, нестају биоскопи, крузери...
Хиљаде фирми и радњи и компанија које су биле рањиве пре него што је вирус стигао, до 2022. су нестале. Десетине универзитета је затворено, а људи се другачије и социјализују.
Будућност је, наравно, потпуно неизвесна и не постоји начин да се предвиди с егзактном прецизношћу, али актуелна пандемија све више делује као догађај који ће дефинисати читаву једну еру. Сада мало ко уопште може да замисли неки сјајан сценарио, шта би могло да се деси у најбољем случају, пошто вирус наставља да запљускује читав свет у таласима и толико земаља широм света сваког дана броји нове жртве, десетине, стотине и хиљаде њих.
Ствар која ће извесно утицати на тежину и далекосежност последица пандемије је смер у којем се сам вирус креће. Уколико наука убрзано донесе решење и вирус победимо до краја ове године, промене у свакодневном животу вероватно неће бити трајне.
Међутим, ако вакцина не буде пронађена у наредним годинама, последице пандемије на дуже стазе могу бити врло дубоке и далекосежне.
Све индустрије које се заснивају на међуљудском контакту озбиљно су угрожене.
Нестаће крузери и тематски паркови, биоскопи, а на дуже стазе вероватно ће бити заборављен и концепт традиционалних продавница. Хиљаде ресторана биће избрисано.
Заувек ћемо радити од куће?
Сценарио који новинар „Њујорк тајмса“ представља, заснива се на претпоставци да ће вакцина стићи у неком тренутку 2021. године. Ипак, он напомиње једну важну чињеницу: много ствари се неће променити. То нас историја учи – финансијска криза 2008. године није сломила Волстрит, први црни председник Америке није одвео ову земљу у доба расног помирења…
Ипак, уколико се пандемија настави и следеће године, могла би да у колективној свести надмаши све догађаје из претходних неколико деценија и заузме позицију какву има, рецимо, Други светски рат – као догађај који ће пажњу читавог света окупирати још дуго пошто буде окончан и онај који мења ритам свакодневног живота.
Економисти са којима је разговарао „Њујорк тајмс“ сматрају да ће страдати компаније са лошим пословним моделима, иако им је добро ишло пре пандемије.
Жртва ће бити и локални медији који се већ боре за опстанак, као и традиционални концепт куповине у радњама, а вирус уједно појачава све постојеће проблеме у образовним системима и функционисању универзитета.
Навике ће се извесно мењати и за ђаке, и за студенте, и за запослене. Састанци ће се можда трајно одржавати преко апликација као што су „Фејс тајм“, „Зум“ и „Гугл мит“. Неке велике компаније у Америци већ су запосленима саопштиле да ће вероватно заувек радити од куће и пословни простори ће, ако се тако и догоди, изгубити своју примарну функцију.
Напослетку, највећа неизвесност чека нас на политичком плану. А начин на који ће политика функционисати имаће моћ да обликује све друге аспекте наших живота, преноси „Бука“.
