У овој емотивној причи која је и публику прошлог Кустендорфа оставила без даха, а чије су главне јунакиње две баке, нема нарације; приповедање успешно замењују слике живог односа са природом, са светом малих предмета, животиња, тих малих чуда природе…
Братунац, место одрастања и радње првог филма
Редитељку Мају Новаковић затичемо у Братунцу, међу својима, у месту радње њеног филма. Недоумицу како је једна лична и локална прича успела да постане снажан универзални симбол (што су потврдиле и бројне награде), Маја отклања с неколико објашњења:
„У свет филма сам ушла из жеље да експериментишем кроз филмске слике, да филм изразим као метафору. Отуда и моје ослањање више на симболички, а не на наративни ток. Поигравала сам се са сликама које памтим из детињства, визуализовала сам их. Колико је тај језик универзалан и доминантан, показало се на фестивалима у Рејкјавику, Торонту, Сарајеву… Публика увек исто реагује, са истим емоцијама. После пројекције на Сарајево филм фестивалу пришла ми је девојка из Аустрије и рекла ми како се за време пројекције уплашила, јер је помислила да је неко завирио у њен ум, да је видео њено детињство. Изгледа да сам завиривши у себе и у своју прошлост успела да дотакнем тај универзални језик. И то је невероватан осећај: када схватите да ту вашу причу и други људи исто осећају, да смо сви повезани. Сви ми умемо да волимо и будемо брижни, можда само не умемо увек то и да изразимо.“
Микрокосмос који смо заборавили
Можда је то повезивање остварено управо посебним третманом природе, она у филму „А сад се спушта вече“ представља и терен за разумевање?
— Да, природа је ентитет у филму, са њом баке причају. У филму, иначе, нема нарације, моје јунакиње комуницирају једино са природом. Зато сам и желела да на плакату прикажем те мале животиње, инсекте, који су око нас и да тако укажем на тај микрокосмос који постоји у макрокосмосу. Да позовем посматрача на промишљање о том малом и неприметном свету који је део нас и који нас се тиче.
И да успорите човека 21. века и покажете му да он цео један свет више не примећује?
— Инспирација за филм је била једна Балзакова реченица коју сам прочитала пре неколико година, која гласи „Човек најлепше о слободи пише у затвору“. Тако сам се и ја помало осећала, носталгично. Зато што сам ја дете са села, одрасла сам у природи, са тим бакама сам чувала овце кад сам била мала, а сада осећам да сам постала глува и слепа за природу. А ако један дан проведемо на ливади са својим стадом, почињемо да размишљамо о тим малим стварима, рецимо о животу једног маслачка, мрава… Схватамо да су та сићушна створења једнака нама… Таква размишљања — а ја сам тако у детињству проводила дане — уверила су ме касније у то колика је то вредност, колико ме је земља научила стрпљењу и многим добрим стварима. Управо из тога се и јавила потреба да забележим и сачувам све оне менталне слике које су тада заокупљале моју машту. Желела сам да упамтим своје детињство.
Хтела сам да напарвим искрен, свој филм
Да ли је за овакав филм, с обзиром на одсуство речи, истраживање и изазивање емоција, потребна врста храбрости?
— У мом случају оно што је храбро је то што сам била искрена, јер нисам желела да се повинујем филмским нормама и канонима. Нисам размишљала о томе како да снимим филм да би био успешан, није ми то био план. Хтела сам да направим искрен филм. Сећам се да су ми у току рада давали сугестије говорећи да нешто није професионално… Нисам их послушала, јер сам овако успела да задржим емоцију и почетну идеју. Хтела сам да направим свој филм, а не филм који би можда био и бољи и допадљивији. Верујем да само ако смо искрени према себи, постајемо искрени и према другима.
Спектакли су пролазни као ватромет
Судећи по наградама, искреност је препозната. Да ли сте срећни што сте стигли, ево, и до највеће светске филмске смотре?
— Збуњена сам, свакако да мије јако драго и да сам срећна. Кад сам чула вест о уласку у такмичење за награду Оскар, прва реакција је била та да сам почела да плачем од среће. Јер, без обзира шта радимо, сви смо срећни када отисци нашег стваралаштва дају добре резултате, буду препознати. Али, опет, мој филм се бави неким малим једноставним стварима. Он говори о потреби да научимо да ценимо једноставност, о томе да су спектакли ефемерни, пролазни попут ватромета, да је слава кратког даха… Зато на све ово гледам са неком врстом опреза, не представља то највећи успех… Свакако је лепо када је човек који нешто ствара препознат и када га награде, то га бодри да и даље корача, да се тиме бави. Али, да је то пресудно — заиста није.
Без компромиса по цену одустајања од филма
Значи ли то да ни убудуће нема компромиса са оним што је Ваша замисао, намера?
— Свакако не. Ако се испостави да не могу даље да идем без чињења компромиса, поштеније је да престанем да се бавим филмом, него да почнем да удовољавам филмском свету и ономе што желе да добију.
Пишете ли сценарио за нови филм?
— Радим на новом пројекту. Биће то хибридни документарац, нешто између документарне и игране форме. Инспирација је дошла из једне Чеховљеве приче. И овај филм ћу радити по истом принципу, већ сад имам довољно цртежа и скица… Биће то потпуно другачија тема, али рукопис ће остати исти.
Прочитајте још:
