Осуђујућу пресуду Твитеровог министарства истине Дон јуниор заслужио је тиме што је, објасниће његов портпарол, „поделио вирални видео у коме неколицина медицинских професионалаца разговара о делотворности хидроксихлорокина“ у лечењу ковида-19, што иначе у Америци није само медицинско већ пре свега политичко питање; ово стога што председник Трамп овај лек сматра ефикасним, а то значи да му се сви његови опоненти противе.
Мешање у изборни процес
Спорни снимак, елем, није уклоњен само с Твитера већ и са других платформи као што је Јутјуб, и то је — указују Трампови сарадници — „још један доказ да велике технолошке компаније намеравају да убију слободу онлајн изражавања, и да се притом умешају у изборни процес како би угушили гласове републиканаца“.
Примедба није лишена основа, јер, увид у податке о интернет саобраћају указује да Гугл — променама алгоритама претраге и другим невидљивим мерама — из својих резултата систематски потискује сајтове „Брајтбарта“, „Дејли колера“, „Гејтвеј пандита“ и низа других популарних портала који су наклоњени актуелном председнику САД.
„Мораћу да проверим о чему је реч“, рекао је директор Гугла Сандар Пичај када је, на саслушању пред Конгресом САД због монополског понашања, у четвртак упитан о једном конкретном примеру стављања конзервативног сајта на црну листу Гуглове интернет претраге.
Корпоративни чувари капије
Председник Трамп пак нема никакву дилему. У својој извршној наредби о превенцији онлајн цензуре, донетој 28. маја, он наводи да „велике и моћне компаније, власнице друштвених мрежа, исказују опасну моћ када цензуришу мишљења с којима се не слажу... Твитер, Фејсбук, Инстаграм и Јутјуб имају огромну моћ, можда и без преседана, да обликују интерпретацију догађаја; да цензуришу, обришу или сакрију информацију; и да контролишу шта људи виде или не виде... Не можемо дозволити да мали број онлајн платформи бира говор коме Американци могу да приступе и кога могу да пренесу на интернету“.
Твитер је, и то на примеру његовог сопственог сина, председнику Америке управо показао да му се баш то може.
Да ли постоји, и зашто може да буде опасна онлајн цензура? Колико су заправо моћни технолошки гиганти попут Гугла, Фејсбука и Твитера ако се не устежу да ућуткају сина председника Сједињених Држава? Како функционише то орвеловско министарство истине на друштвеним мрежама, и какве све то има везе са Џорџом Сорошем и Билом Гејтсом?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили новинар Зоран Ћирјаковић и публициста и издавач Слободан Деспот.
„Огроман је утицај ових корпорација на креирање јавног мњења. Оне преузимају улогу коју су имали традиционални мејнстрим медији, и оне сад постају ти 'чувари капије' (gatekeepers) који одлучују шта је то што сме да дође до нас као јавности,“ каже Зоран Ћирјаковић и скреће пажњу да „на удару сад нису само конзервативци и десничари, већ и марксистички портали као што је wsws.org (World Socialist Web Site) који с друге стране идеолошког спектра угрожавају капиталистички неолиберални поредак устројен према америчким интересима“.
Опструкција Доналда Трампа
„Цензура се остварује на два начина, директним забранама (као у случају Трампа јуниора) и дискретнијим методама као што су промене алгоритама претраге којима се непожељни садржаји неприметно одстрањују из жиже јавности“, објашњава Слободан Деспот, напомињући да „феномен онлајн цензуре и моћи коју имају ове мегакорпорације управо сад излази на видело због предстојећих председничких избора у Америци, који представљају пресудан догађај те се због тога и не преза ни од једног оружја у покушају да се спречи понављање непредвиђеног догађаја какав је била Трампова победа 2016.“
„Измишљена прича о руским хакерима и ботовима који су наводно омогућили ту изборну победу“, наставља Слободан Деспот, „власницима друштвених мрежа послужила је као оправдање пред наивном и параноидном америчком јавношћу за нападе на Трампа, који им сад узвраћа ударац — ових дана потписао је наредбу на основу које ће им бити забрањено да се понашају као издавачи медијског садржаја, што својим цензорским поступцима они несумњиво постају“.
(Не)култура поништавања
„Главна мета овог лова на вештице“, сагласан је Зоран Ћирјаковић, „јесте Доналд Трамп, али је прича много шира од њега и у непосредној је вези са културним ратом који се одвија у Америци... Такозване либералне елите, које су по својој искључивости више маоистичке или фашистичке него било шта што би могло да се опише као либерално и отворено, и које одавно имају пресудну реч у мејнстрим медијима, своју мрежу контроле садржаја сада су преселиле на друштвене мреже... И тако је настала ‘култура поништавања’ (cancel culture) као модерна верзија спаљивања вештица на ломачи, а која се своди на потпуно ућуткивање свих ставова који су другачији од 'допуштеног'.“
„Као што је још тридесетих година прошлог века писао Честертон, више не само да немамо право да се одупиремо безумљу, него сад имамо обавезу да му тапшемо...“, описује дух овог времена Слободан Деспот, и наглашава: „Реч је о системском проблему западних медија и 'либералног' поретка који више никако не може да трпи сукобљавање мисли и ставова, јер у том сукобљавању увек постоји опасност – због ње се људи и ‘поништавају’ – да однекуд искочи искрица истине коју поредак не може да истрпи. Јер у цивилизованом, директном суочавању аргумената носиоци тог поретка бивају лако раскринкани. Зато простор за дебату више и не сме да постоји.“
Бил Гејтс и Џорџ Сорош
У сврху борбе против лажних, то јест, непожељних вести и медијских садржаја, Твитер и остале корпорације ангажују помоћ са стране.
Једна од проминентнијих организација за утврђивање (допуштене) истине јесте „Политифакт“, која је део непрофитног „Појтнер института“. Њихови финансијери су Фондација Била и Мелинде Гејтс, Џорџ Сорош и његова Фондација за отворено друштво, милијардер Пол Омидјар, један од партнера је и „Вашингтон пост“ који је у власништву власника „Амазона“ Џефа Безоса, као и Национална задужбина за демократију (НЕД) и „Форд фондација“, при чему теба имати у виду да и једна и друга имају екстензивне и уз то добро документоване везе са ЦИА-ом.
Ови власници истине за фект-чекере (који утврђују да ли је неки садржај истинит или није) „бирају људе са јасно одређеним ставовима, и на њима онда почива систем који ће произвести жељени ефекат. А они ће за то бити лепо награђени“, описује Зоран Ћирјаковић како у пракси функционише овај механизам.
„Треба подсетити да је свака од ових платформи, почев од Гугла који је тобоже покренут из гараже двојице студената, заправо основана грантом Централне обавештајне агенције (ЦИА)“, наглашава Слободан Деспот, и закључује:
„Нико од њих, укључујући и Џорџа Сороша, није се појавио ни од куда. Сви су они део једног система који их гура и истиче у први план, и коме они дугују свој успех. То је систем апсолутне власти. У чијој је природи да елиминише све што му стане на пут, рачунајући ту и системску грешку какву представља Доналд Трамп. Па стога није претерано рећи да овај рат против слободе мисли и изражавања, који није ограничен само на тренутну ситуацију, заправо представља њихов рат против читавог човечанства“.
Прочитајте још:
- Историјско испитивање: Лидери четири највеће америчке технолошке компаније пред Конгресом /видео/
- Бројеви телефона доступни у претрази на Гуглу: Да ли је и ваш међу њима?
- Бура око Тик-тока: Трамп би да га забрани, „Мајкрософт“ да га купи
