Реч је, наравно, о филму „Психо“ Алфреда Хичкока, који је од свог премијерног приказивања 1960. године до данас, остао непоновљив пример како је један смели експеримент захваљујући генијалности аутора успео да помери границе филмске уметности и да, упркос муњевитом развоју технологије и променама у естетици, остане непревазиђен и незаобилазан узор синеастама.
Од петпарачког романа до филмског ремек-дела
Алфред Хичкок, тада већ врло искусан и у Холивуду веома познат и цењен редитељ, одлучио је да сними филмску адаптацију мање познатог романа Роберта Блоха, инспирисаног злогласним масовним убицом Едом Грином.
„Хичкок је био веома оштар према аутору, иначе цењеном писцу хорора, трилера, научне фантастике. Њега је у роману, заправо, занимала само једна ствар, а то је шокантност убиства саме јунакиње. Он је врло слободно пратио причу романа, изучавао је архиву о Еду Грину, тако да је филм испао много студиознији, озбиљнији од романа. Хичкок га је на најбољи могући начин филмски адаптирао и искористио до врхунца“, оцењује у разговору за Спутњик сценариста и писац Ђорђе Милосављевић.
За улогу психотичног убице Нормана Бејтса (инспирисаног Едом Грином) Хичкок је одабрао Ентонија Перкинса, глумца који је својом појавом сугерисао на тихог, мирног, шармантног момка, за којег нико не би посумњао да је патолошки убица.
„Хичкокова одлука је од почетка била да изабере младића који изгледа као најпријатнији, најљубазнији комшија, ког ће током филма демаскирати и иза те љубазне, увиђајне, скоро привлачне, симпатичне спољашњости открити једног монструма“, наводи Милосављевић.
Назив филма „Психо“ у жаргону означава особу са подељеном свешћу, која има две персоналности. Иако се тај назив односи пре свега на главног јунака Нормана Бејтса, може се рећи, како каже наш саговорник, да је и сам филм помало шизофрен.
„Састоји се из два велика дела, први је онај који се бави Мерион Крејн као главном јунакињом, а од средине креће практично нови филм, у којем је главни јунак Норман Бејтс“, подсећа Милосављевић.
Опсена под тушем
Чувена сцена под тушем, која означава заокрет у филму, једна је од најзначајнијих и најпрепознатљивијих сцена у историји кинематографије. Поред шока који изазива убиство главне јунакиње филма Мерион Крејн, упечатљивост овој сцени даје генијални спој режије, кадрирања, монтаже и глуме.
Хичкок је највише времена посветио управо овој сцени, снимајући је седам дана, из 77 углова. Сцена траје готово три минута и има 50 резова. Чине је махом крупни кадрови и неколико средњих под тушем уочи и након убиства.
Хичкокова генијалност огледа се, поред осталог у томе, што је врло вешто искористио варљивост чула и снагу емоција и успео да изазове језу код публике, упркос томе што нож којим Норман Бејтс убија главну јунакињу ниједном не дотиче њено тело. Уз динамично уклапање кадрова, од којих неки трају краће од секунде, снажан ефекат је постигнут и захваљујући непоновљивој музици Бернарда Хермана, заснованој на вриштећем звуку гудача.
„У 'Психу' је кључна сарадња композитора, редитеља и сценаристе, пошто је цео филм обликован толико вешто, да су сви елементи уклопљени апсолутно савршено. То је музика која је утицала на многе композиторе, као што је и сам филм утицао на многе филмске ауторе“, наглашава Милосављевић.
Међу полуларним митовима који се односе на сцену под тушем јесте и прича о томе да је Хичкок употребио ледену воду како би главна глумица Џенет Ли вриснула што реалистичније. Сама глумица је то, међутим, негирала неколико пута.
„Третман женских ликова открива Хичкокову опседнутост одређеним женским фигурама, карактеристичним глумицама, али и изазивањем шока. Доста се писало о томе да је Хичкок био фасциниран идејом да натера своје глумице на тај укочен поглед, који Џенет Ли има у моменту када страда под тушем“, напомиње Ђорђе Милосављевић.
Филм као психотерапија
На снимање „Психа“, као и већине других Хичкокових остварења, веома су утицале фобије, опсесије и неурозе самог редитеља.
„Норман Бејтс има болесни однос са својом преминулом мајком и то се поклапа са свим Хичкоковим негативцима, који су по правилу едиповци, људи који имају поред себе снажну фигуру мајке и неразрешен комплекс у вези с њом. Познато је из литературе која се бави биографијом Алфреда Хичкока да је и он сам имао одређене проблеме у вези с тим“, наводи наш саговорник.
Нека од решења у филму, па и одлука да он буде снимљен у црно-белој техници, били су условљени буџетом и цензуром, односно избегавањем приказивања нагог тела и директног убиства.
„Ништа, међутим, у том филму није случајно. Хичкок је пре 'Психа' радио врло успешно остварење 'Север-северозапад' у пуном колору, узбудљиву авантуру која прати Керија Гранта. Снимајући 'Психо' донео је продукциону и уметнички занимљиву одлуку да направи условно речено мали филм, јер је доста радио на телевизији која је угрожавала филмску дистрибуцију. Хичкок је сам рекао да је то филм за саме филмаџије, показао је како за филм нису важни ни буџет, ни техника, него вештина приповедања“, наводи наш саговорник.
Занимљиво је и како се публика односи према главним јунацима, за које се не може рећи да су позитивни ликови. Упркос томе, гледаоци саосећају с њима и страхују за њих.
„На почетку филма пратимо крадљивицу која узима велику суму новца и бежи да би се нашла с љубавником. Ми апсолутно навијамо за њу, јер смо муњевито увучени у причу. Схватамо зашто је то урадила и зашто од свог живота покушава да направи нешто боље и више. Још је парадоксалније то што на половини филма почињемо да навијамо за Нормана Бејтса, који у почетку отклања крваве трагове убиства, а потом схватамо да је он прави убица“, наводи Милосављевић.
И сам Хичкок је био донекле изненађен ефектом свог филма на публику. Тврдио је да је желео да сними ироничну црну комедију, али је добио нешто што је много дубље утицало на публику.
„Он је био мајстор за поигравање с публиком и у биоскопу и ван биоскопа. У интервјуу с Франсоа Трифоом потврдио је да је невероватно задовољан филмом. Истакао је да му је био битан углед у филмској заједници, није желео да га претворе у редитеља филмова о лудацима. Вешто је покушавао да ту тензију усмери ка филму, али не нужно ка скандалу и неком спољашњем спектаклу. Сматрао да је то филм посвећен свима који се баве филмом, Трифоу и свима који покушавају да се изборе с феноменом филмског приповедања“, закључује Ђорђе Милосављевић.
