Већ годинама иста прича да је технолошка револуција омогућила и доступност и злоупотребу података поново је актуелизована недавним потписивањем уговора о складиштењу података великих европских компанија на америчким серверима.
Амерички „облак“ складиште за европске податке
Према уговорима које су потписали „Гугл клауд“ са „Реноом“, „Оранж“ са „Дојче банк“ и „Луфтханзом“, „Амазон веб-сервис“ са „Фолксвагеном“, „Mајкрософт“ са француским Министарством здравства, подаци ових европских компанија ће бити похрањени у клауд (облак) ових америчких информативних гиганата, односно на њиховим серверима.
Забринутост због оваквог тренда показали су Немци и Французи.
„Већина европских података се чува ван Европе или, ако се чува у Европи, на серверима који припадају ваневропским компанијама“, упозорили су стручњаци и званичници средином јула у извештају на 30 страница написаном под управом бившег менаџера велике немачке софтверске фирме САП Хенриха Кагермана.
Французи су почетком месеца организовали и састанак ИТ професионалаца, оценивши да све те податке дати у руке „ваневропским актерима“, поред веома добрих европских стручњака за ту област, умногоме значи „издају европских компанија или институција“.
Један од извора забринутости Европљана потиче из америчког „Закона о ’облаку‘“, који у одређеним случајевима моћним безбедносним агенцијама САД омогућава приступ туђим подацима код америчких провајдера, где год да се налазе на планети.
Технолошко затварање у сопствене границе
Реч је о старом проблему, напомињу саговорници Спутњика. Спољнополитички коментатор Мирослав Стојановић, некадашњи дописник „Политике“ из Немачке, која је пре годину дана била суочена са блокадом Бундестага због упада у систем, каже да велике земље, попут Кине и Русије, покушавају да направе отклон од услуга америчких информатичких компанија.
„Пандемија је показала да глобализација јесте добра, али је и опасна и нека врста затварања у сопствене границе иде и у технолошком смислу — да направите што год можете и не зависите од другог. То није једноставно и не може тако брзо“, каже наш саговорник.
Путник напомиње да проблем постоји последњих десетак година.
„Тај проблем ствара и једну тензију на геополитичком плану, где се државе међусобно оптужују за шпијунажу и за злоупотребу поверљивих података. Тај проблем је толико изражен да се Хенри Кисинџер пре неколико година залагао за идеју сајбер-детанта, посебно између Америке и Кине, да се смире страсти, да се смање тензије и да се отворено прича о проблему сајбер-шпијунаже“, напомиње саговорник Спутњика.
Он, међутим, каже да се на практичном плану није од тога одмакло. Чињеница је да на међународном плану не постоји неко униформно законодавство које би регулисало ту материју. Свака држава има своје законе и то представља велики проблем и када је у питању злоупотреба и крађа података, шпијунажа, или уопште сајбер-криминал.
Руски закон о Рунету
„Постоји правни вакуум у тој области, с једне стране, а са друге стране постоји потреба држава да заштите своје податке. Због тога се све чешће говори о појму сајбер-суверенитета, о идеји да држава мора да заштити свој сегмент сајбер-простора у својим границама. Технолошки је то могуће, Русија и Кина су промовисале ту идеју у последњих неколико година и резултат те идеје јесте закон који је председник Русије Путин донео, који је ступио на снагу 1. новембра 2019. године, закон о Рунету, руском интернету“, истиче Путник.
Он напомиње да тај закон обавезује све компаније које користе пословне податке и складиште их у клауду, да ти сервери такође буду смештени на територији Русије.
„Тај закон спречава, што је некада био случај, да компаније складиште податке у облаку на територији других земаља. То је један вид превенције, заштите од крађе података. То је једна новина о којој се све чешће размишља и очигледно ће политике држава ићи у том правцу да имају сувереност и над сајбер-простором, како би се предупредили случајеви крађе, или злоупотребе података, што оних од националног значаја, што оних који се тичу пословања, односно привреде“, каже овај стручњак за безбедност у области информационих технологија.
Правни вакуум
Он подсећа да су сва ова питања недовољно правно дефинисана, јер се и даље користи Конвенција о високотехнолошком криминалу, такозвана сајбер-конвенција из 2001. године и она је окосница за процесуирање свих случајева сајбер-криминала, а очигледно је да она није довољна.
Да би тај правни вакуум био попуњен, неопходан је, међутим, широк међународни консензус, а могуће је, каже, да у томе помогне ситуација са ковидом 19 и учестали сајбер-напади на здравствене установе откако је почела пандемија.
„Направио се један фронт у међународној заједници који предводе универзитетски професори, политичари и стручњаци из области сајбер-безбедности, који је пре два месеца иницирао идеју о глобалном међународном дефинисању борбе против сајбер-криминала, како би се стало на пут нападима на здравствене установе, који се третирају као вид терористичког напада“, напомиње Путник.
Он, ипак, констатује да је то спор процес, зато што свака држава на националном нивоу има неке своје мотиве, интересе, да ли жели да приступи таквој иницијативи или не.
А до тада ће Берлин и Париз покушати да пројектом „Геа X“ створе мрежу европских компанија које послују по истим нормама и стандардима и пружају услуге складиштења, алата за обраду података и вештачку интелигенцију, као и алата за шифровање и безбедност.
Била би то, кажу, нека врста децентрализованог „тржишта“, на којем би сваки потенцијални купац нашао све што му треба у Европи.
