Према информацијама Министарства одбране Русије, десантне јединице су извеле прву акцију 13. априла 1929. године. Већ крајем 1933. године у саставу радничко-сељачке Црвене Армије било је 29 ваздушних десантних батаљона и бригада. У том тренутку то није био посебан род војске.
Ваздушно-десантне снаге СССР-а у почетку нису имале специјализовано оружје и добру транспортну авијацију. Борбена опрема и артиљерија су се превозили испод трупа авиона, а мањи терети су се из авиона бацали у меким торбама.
Током Другог светског рата све ваздушно-десантне јединице су добиле почасни назив „гардијске“, а 296 војника је добило титулу Хероја Совјетског Савеза.
Велике техничке промене Ваздушно-десантне војске су настале у послератном периоду. „Плаве беретке“ су добиле специјалну ваздушну десантну војну технику и транспортне авионе (Ан-12, Ан-22 и Ил-76).
Колосалан допринос у развоју борбених моћи совјетских „плавих беретки“ дао је Василиј Маргелов, који је био на челу десантне војске 1954-1959. и у периоду 1961-1979. године.
Извршавање најтежег задатка
Војни експерт Јуриј Кнутов је појаснио да ВДВ Русије имају добру војну традицију. „Плаве беретке“ су престижан род и велика се пажња посвећује професионалном и морално-етичком развоју војника.
„Специфичност ’плавих беретки‘ је у томе што оне увек морају да буду спремне по цену живота да испуне и најтежи задатак, између осталог и да униште нуклеарно оружје непријатеља. Зато се придаје велики значај одабиру кадра, њиховој обуци и техници“, рекао је Јуриј Кнутов.
Министар одбране Сергеј Шојгу је изјавио да су ВДВ Русије „високо мобилни род војске, опремљен новим наоружањем и техником, спреман да оперативно испуни све задатке“.
У интервјуу часопису „Црвена звезда“ генерал-пуковник Андреј Сердјуков је саопштио да ће „плаве беретке“ добити више од 15.000 десантних ваздушних комплета и 600 комада модернизованог оружја.
„Пре свега, то је ракетно-артиљеријско оружје, десантна возила и оклопни транспортери, радио-електронска и комуникациона опрема, аутоматизовани системи управљања, беспилотне летелице, средства инжењерског наоружања и медицинска опрема“, рекао је Сердјуков.
Од великог значаја је и оклопно возило „Тајфун-ВДВ“ са погоном на четири точка. Аутомобил је тежак 11 тона и прима осам војника. Од опреме има аутоматску пушку калибра 30 милиметара и модернизовани митраљез „Калашњиков“ калибра 7,62 милиметра. Серијска производња ових возила ће почети следеће године.
У плану је и наоружавање Војно-десантних снага борбеним возилима БМД-4М, оклопним транспортерима БТР-МДМ „Ракушка“ и БТР-82АМ. На тај начин ће се повећати моћ јединица и њихова мобилност.
Реална ситуација
Једна од кључних предности руског одбрамбеног система је способност превазилажења водених препрека без претходне припреме. План је да ускоро ВДВ добију самоходно артиљеријска батерија 2С42 „Лотос“, која се производи у Подољску. Предност „Лотоса“ је у томе што може да погоди мету са удаљености од 13 километара, повећана му је брзина и ниво заштите, као и електронска опрема.
„За потребе десантне војске разрађује се и производи различита техничко-војна опрема. Доста је јединствене опреме коју нема ниједна држава на свету“, каже Кнутов.
Војни експерт Јуриј Ламин каже да велики арсенал специјалне технике омогућава ВДВ Русије да успешно реагују и у тешким климатским условима.
Прочитајте још:
